1. decembar svetski dan borbe protiv SIDE
U svetu je registrovano 33,2 miliona ljudi sa ovom bolešću, a do sada je SIDA usmrtila 2,1 milion ljudi uključujući i 330.000 dece!
SIDA je bolest nastala kao posledica infekcije humanim imunoinsuficijensijskim virusom (human immunodeficiency virus) HIV a manifestuje se kroz smanjenu efikasnost imunog sistema što imaoce virusa izlaže drugim mnogobrojnim infekcijama i tumorima, sa smrtnim ishodom.
Ne postoji lek – vakcina protiv virusa SIDE.
Jedini siguran lek je prevencija.
Preventivno možemo delovati samo ukoliko svi imamo dovoljno izraženu svest o ovoj opakoj bolesti i ukoliko posedujemo informacije o tome kako se možemo i kako se ne možemo zaraziti HIV virusom.
Najlakši način da koristimo ovaj „lek“ jeste da saznamo detalje i širimo priču među sobom kad god i koliko god možemo u svakoj adekvatnoj prilici. Posebno se prisetim ove misli na 1. decembar.
Danas, mimo svih drugih važnih tema, AIDS dobija svoje mesto i post na blogu o odnosima s javnošću.
Komunikacija… Mnogi bi bili živi da su znali šta da (ne)rade… Nisu znali, nisu čuli, nisu PRočitali…
Svetske organizacije kao što su National Institute on Drug Abuse, Blog catalogue i AIDS.gov pokrenule su inicijativu za „udruživanje blogera“ i preporukom da svako od nas bar na današnji dan da svoj doprinos širenju ideje o prevenciji kao jedinom leku u borbi protiv SIDE.
Blogeri su pozvani da (PRo)šire reč…
Molim vas posetite sajt NVO JAZAS-a.
Kako možemo podržati Svetski dan borbe protiv AIDS-a?
-
Tako što ćemo zaštititi sebe – ovo je primarni i najvažniji način da se zaustavi širenje HIV-a
-
Podizanjem svesti ljudi o HIV-u i AIDS-u u svom okruženju
-
Ako mislite da postoji razlog – testirajte se
-
PRičajte sa ljudima o onome što znate i ne znate o HIV virusu.
Pre 8 godina prvi put sam upoznala čoveka za kojeg sam znala da je HIV pozitivan. Imala sam distancu, i to ne samo intelektualnu i emotivnu već i fizičku. Užasno mi je žao zbog toga!
Nisam znala koliko je to ružno, nehumano, bespotrebno i drsko s moje strane… i još jednom – BESPOTREBNO…
Danas imam prijatelje koji su HIV pozitivni. Volim ih i hrabrim. Oni su moji prijatelji. Zbog njih i svih drugih naučila sam kako se ne mogu inficirati virusom i kako da se zaštitim kada za to postoji potreba.
Pomoć i podrška važni su u pravom a ne u ma kom trenutku.
So, Unite and communicate ;)
2020
Strah od AIDS-a je rezultat forsiranja priče od AIDS-u kao jedne od najopasnijih bolesti. Samim tim je strah od kontakta sa osobama obolelih od AIDS-a normalna posledica toga. Koliko god se trudili da uključimo obolele u društvo, uvek će biti straha – što je sasvim normalna ljudska reakcija. Ljudska prava osoba obolelih od AIDS-a su uvek bila vrlo kontroverzna – od inicijativa da se oni kompletno zaštite do inicijativa da se skroz izoluju. Šta je najpametnije? Najpametnije je zaštititi se i ne razmišljati mnogo o tome.
Nedovoljno poznavanje neke teme stvara predrasude iz kojih nastaje strah. Posle toliko godina rada na podizanju svesti da ljudi zaraženi HIV-om nisu opasni po druge (jer postoje načini kojima se HIV prenosi), nadam se da će mlađe generacije biti dovoljno „open mind“. Uostalom, stalno nas prate neke podele…? Valjda je to u ljudskoj prirodi. Jedan moj profesor je imao običaj da kaže: „Neznanje je najveća bolest“ i izgleda da je to tačno. Priznajem da se bojim, ali ne ljudi sa AIDS-om već onih koji nisu spremni da pomognu jer takve stvari nisu deo njihovih života. Da li nisu?
ZAnemari moje slovne greske :)
Nemoj da te uzbudjuje to kako si se onda ponasala, sreca pa si dosla do znanja i toga sta i kako. Jos uvek postoje lekari koji nece da pregledaju ljude sa AIDS-om, ne dozvojavaju im cak da udju ni u ordinaciju i jos uvek je mnogo, nogo predrasuda vezano za tu bolest. DA je tako lako oboleti svi mi bismo je vec imali. A tema toliko, mene, na primer, izbezumljuje sto se nov lek protiv AIDS-a ispituje na siromasnom stanovnistvu afrike sa obrazlozenjem da je AIDS tamo najrasprostranjeniji. To ima malo veze sa ljudskim pravima i onim sto se nikad nece iskoreniti – da su ljudi negde vazniji a negde nevazni ali to je za neku drugu temu.
Poznavala sam dve osobe sa IADS-om, obe su umrle pre petnaestak godina, pustili su ih da umru neleceni i anatemisani, ni hitna pomoc nije htela do njih. Jedan je bio hemofilicar… muka mi je i da pricam o tome. Dakle, samo svest, svest, svest…