Prošla je ponoć…
U snu su oni koje milo ljubim dok snevaju i srećna sam.
Ne mogu um da nateram u san…. ih… nikada… nije ova noć po tome ni malo posebna…
Uz pomoć prijatelja danas sam donela veliku odluku. Čim sam diplomirala (uh, a ima tome već dosta 
) upisala sam postdiplomske studije. Odslušala sam sva četiri semestra i položila 3 od 7 ispita… Gaga će do kraja 2009. magistrirati! Surovo odana zadatoj reči u to se mogu kladiti.
Potražila sam na nekim mestima svoj index…. (znate ona mesta koja sakupljaju vašu dušu i vaš život, na kojima se kriju vaše tajne, mile tajne, neke misli… svi imamo takva mesta… nisu to fioke, kutije ili kovčezi – to su riznice života)…
Uh! Srela sam sebe kroz godine… davno to nisam uradila…
Kroz um su mi letele misli i mesta…. Neke fotografije oslobodile su iz mog sećanja neke drage ljude… onda propusnice, ulaznice, diplome, isečci iz novina… pa Gaga sa kratkom kosom, pa Gaga kao ovo i ono…. studentski dani, novinarski dani, prvo more sa drugaricama… fotografije sa diplomskog, sa venčanja dragih osoba…
Neki ljudi, koje sam noćas u svojoj riznici pažljivo dodirnula ponovo, sada koračaju nekim drugim, meni nepoznatim prostranstvima… ne dišu ali ja udišem uspomene na njih…
Posmatrala sam sebe kako se menjam s godinama i kako ostajem ista…. osmeh je isti… te su oči… duša je ta… ista sam, to sam ja.
U trenu sam zaželela da snažno zagrlim svoje saputnike na svim stazam kojima sam koračala a čije deliće sam sakupljala u svojoj maloj životnoj riznici… u dnu stola…. u jednoj velikoj drvenoj kutiji…
Na vrhovima prstiju osećam prašinu… i pogled mi je mutan sad… idem napred a sačinjena sam od onoga što sam sad i onoga što sam bila. Sve te borbe i tuge, nedoumice i osmesi raznih vrsta, nepoverenje i sreća, strast i želja satkale su moju dušu ovakvom kakva je. Telo sledi dušu… na njemu nema godina… na njemu je ispisana samo priča života…. pitka, meka, mila… znam da bi mi zbog toga korak morao biti jednako lagan i brz.
Ali nije tako.
Žao mi je što više ne hodam na prstima.
Onako, znate kako? Onako gipko, tiho, pomalo šašavo i nesigurno, nepredvidivo…. pomalo nestabilno… sasvim na vrhovima prstiju…
Sada hodam čvrsto, previše mirno, ujednačeno… i oba moja stopala snažno su prikovana za predvidivo… za izvesno… za zemlju…
Gaga iz riznice mi je noćas tiho šapnula: „Malena, ne menjaj svoj ritam, menjaj muziku 
„!
2020
vidi – bitna je ona unutrašnja muzika
koja je, više nego očigledno, ipak tu :)))))
Komplimenti :)
Svako treba u svoju riznicu da zaviri ponekad. Ne precesto – pocne da gubi draz tada…
Sad mi je konacno jasno zasto je proslo toliko vremena od tvog poslednjeg posta… Da, tek sad razumijem, ali i prepoznajem i „onaj“ februar i „ovaj“ mart u sebi – kroz tebe.
Iako ovo ne lici na buntovnicu i borca, veoma ambicioznu i zenu sa jasnim ciljem u zivotu (a takvom te vidim), znam da si ovo napisala u jednom dahu… onako kako je i „red“ kad se prelistaju uspomene, omirisu neka davno prosla proljeca, pomaze dragi ljudi i oni kojih vise nema, zagrcne od ukusa koji jos uvijek,i poslije toliko godina, „cuci“ tu negdje u stomaku…
Dobro je sto si ovo napisala, a jos bolje sto si ne samo zavirila u svoju „riznicu zivota“, vec i imala u njoj sto i da nadjes! A upravo to je ono sto nas cini bogatim.
Sve najbolje!
(P.S. I ja sam moju „kutijicu“ pretresla prije neku noc… uzivala sam u mirisima…)
Sebi sam ponekad nemila slučajna prolaznica.
Moja sreća i tuga jednako su snažne…
Slicne emocije preplavljuju me ovih dana. Ne znam da li je to ludo martovsko vreme ili nesto drugo? Moram da magistriram ponavljam sebi mantru…moram da magistriram i padam u san sa tim sapatom, drzim svoj rad u ruci, zamisljam miris sjajne hartije i placem nad tim svojim delom. Placem i smejem se od srece, ujedno. Jer mi je uzeo mnogo trenutaka koje sam mogla da podelim sa svojom decom, uspavljivala bi ih na brzinu da bi se na vrhovima prstiju iskradala i nastavljala da ucim i kuckam. Kucala sam i brisala suze nad neispevanom uspavankom, neprocitanom pricom…I toliko puta sam bila rastrzana izmedju posla, dece i magistarskog. Ali jos malo, jos samo malo….ponavljam mantru a u nozdravama mi miris hartije i milujem tamno plave korice. Jos malo i deca i ja vijacemo se zelenim livadama, praviti vence od krasuljaka i gledati oblake.I smejati se beskrajno dugo….
Nije lako biti majka, zaposlena zena, zena od karijere i zavrsavati studije. Znam to. I zato imas moju podrsku da to zavrsis sto pre, na nacin koji ce najmanje boleti one oko tebe.
Neocekivan post. Skroz.
…“Uh! Srela sam sebe kroz godine… davno to nisam uradila…“ – Predivno.
Bas sam uzivala dok sam citala.
Pozdravljam nastavak skolovanja, ne sumnjam da ces to da oduvas jednim dahom
Pogledala sam kada si rodjena i videla da si bik u horoskopu. Ne znam da li to ima veze, ali rano je za tebe, posebno za tebe da gledas tako setno sebe u sebi. To je lepo uvek, pogotovo je lep tvoj tekst, ali sam ja iznenadjena. Osecam da posustajes na putu kojim si krenula. Ne sumnjam da ces nastaviti napred zestoko, vec da menjas kolosek. Da li si razocarana u ljude i situaciju bas toliko, ili osecas da treba drugacije, ili se odmaras i ucis aroganciji u komunikaciji, ili… Ne moras ovo da stavis na blog, meni je vazno da ti procitas. Ima jedan tekst o decentralizaciji u kulturi, projekat udruzenja iz Nisa od prosle godine. Taj tekst i tvoji postovi, ostalo nema svezine ni odjeka. Ne odustaj od britke reci, ostalo imas u tvom omiljenom Dostojevskom.
I ja sam nekoliko puta čitao… Prvi put da saznam, drugi put da osetim emocije koje su te pratile dok si to pisala, a treći – pa treči put sam video sebe…
Hvala Vam Dragana,na setnom uživanju koje ste mi priuštili.I nisam morala da tražim reči za svoja osećanja, ponekad posle ponoći-samo sam čitala ovaj post.
Morao sam ponovo da citam ovaj post…
Davno nisam pročitala nešto ovako iskreno, poetično i lepo!
ee ovo je prelijepo napisano :)
skidam kapu ;)
A uuuu…
Batali PR. Posveti se književnosti! Ovako ne može da piše svako.
Svaki komentar je suvišan.
Komplimenti!
Tvoj sapat se cuje daleko, tek da znas?!!!