Koliko košta sreća?

Iskidani svet

Na jednoj strani je promocija sticanja materijalnih dobara (pre svega para), te veličanje novca kao objektivnog merila uspeha, dok je na drugoj – ultimativna destinacija čoveka mir i duhovno blagostanje. To je samo jedan od brojnih dihotomnih koncepata koji kida modernog čoveka. Zapad i istok se sudaraju neverovatnom silom u svakom smislu, sve intenzivnije i sve žešće, ostavljajući malenog čoveka zbunjenim i tužnim. Ne znam kome pripadamo mi na ovoj našoj geografiji, ali izvesno je naš čovek više i duže bombardovan upravo idejom da je novac sreća, a put ka njemu cilj našeg putovanja.

Potraga za srećom, sticanjem para ili nečeg drugog, glavna je motivacija pojedinca, ali i preduslov društvenog blagostanja – isticao je još Džon Lok, engleski filozof XVII veka. Ostvarenje [sreće] donosi ispunjenje, a težnja ka sreći jedina je ljudska želja koja je cilj sama po sebi – kranja želja ili krajnji cilj. Mi, naravno, značenje reči sreća tumačimo na svoj način i tu nam rečnici i definicije nisu od pomoći, ali veliki broj nas (priznao to ili ne) smatra da je sreću teško dostići bez para.

Imamo više, da li smo i srećniji

Poslednja dva veka donela su vrtoglav razvoj čoveka. Svaka industrijska revolucija ubrzala je razvoj, povećala broj pismenih i obrazovanih, produžila životni vek. Početkom XIX veka na svetu je jedna od od deset osoba bila pismena, danas je nepismena jedna od deset. Dve stotine godina ranije devet od deset stanovnika naše planete živelo je u uslovima ekstremnog siromaštva, sada je jedna od deset osoba na planeti ekstremno siromašna. Živeli smo u proseku 30, danas preko 70 godina. Ima svega, ima li sreće za toliko više?

Kada pogledamo neke od internacionalnih studija o stepenu zadovoljstva i sreći nacija, uočavamo da zemlje sa visokim BDP-om nisu mnogo „srećnije“ od onih sa znatno nižim. Na individualnom nivou, baš kao i na nacionalnom, zaključci su isti – najbogatiji amerikanci su iskazali tek neznantno više subjektivnog osećaja sreće u odnosu na stanovnika Amerike sa prosečnim primanjima.

Više je depresije, više nasilja, više tuge, više samoubistava, a i para je najviše do sada. Kako je to moguće?! Da li je u pitanju teza o neravnomernoj raspodeli? Da li je paradoks izbora i izobilja doveo do toga da nikada do kraja ne uživamo nakon što se za nešto odlučimo, misleći da bi drugi izbor možda bio bolji? Možda smo da bismo imali, žrtvovali vreme nužno da bismo u parama uživali? Možda imati i biti nije isto, možda je teže biti kada imaš, a možda je odgovor na pitanje kako je moguće da smo tako bogati, a da nismo srećni nešto sasvim sasvim treće… Istražujem ovu oblasti dosta dugo, pre svega jer sam radoznala, ali i stoga što često radim sa ljudima koji su uspešni i bogati, ali ne uvek i zadovoljni (srećni?). Evo nekih saznanja na tu temu…

Zašto pare ne donose sreću

Mihali Čikzentimilai sa Klermont univerziteta ponudio je podroban odgovor na gornje pitanje. Uočio je da tri faktora utiču na to da bez obzira što imamo više (i stičemo sve više) nismo srećniji:

1. Lestvica se konstantno podiže – Zadamo sebi cilj u poslu (napredovanje, veća plata) ili životu (novi auto, odmor sa porodicom, bolja veza) i taman kada je plod tog rada i ostvarenje cilja na dohvat ruke, nekako nam izmakne sreća koja bi, kako smo verovali, pratila ostvarenje tog cilja. To me podseća na priču o Tantalu i njegovim mukama. Bio je pozvan na olimpsku gozbu i sa stola, pored samog Zevsa, ukrao je ambroziju i nektar da ih ponese i podeli sa smrtnicima. Zbog toga (i još po nečega), kažnjen je da u Tartaru sa nogama u pitkoj planinskoj reci do kraja večnosti ostane žedan, te gladan iako je iznad njegove glave – doslovce na dohvat ruke, sa grana visilo sveže dozrelo voće divnog ukusa. Kada bi zamahnuo rukama da zagrabi malo sveže vode- reka bi uzmakla; čim bi se ispružio da ubere plod iznad svoje glave – grane bi se povukle. I tako je, naš nesrećni Tantal, ostao gladan i žedan (sreće) do kraja večnosti. Deluje mi da smo svi mi po malo tantali na mukama, a izgleda da je tako stoga što zadovoljstvo novcem ne merimo po njegovoj objektivnoj vrednosti (svega onoga što nam omogućava i donosi), već na osnovu stepena naše adaptacije na ono što imamo. Da li imamo mnogo ili malo, procenjujemo pod uticajem toga koliko smo se na svoje stanje (i imanje) navikli. Ako smo se mnogo navikli na mnogo, osećamo da imamo „malo“ kolika god da je objektivna vrednost toga što imamo.
2. Poređenje ubija objektivnost – Kada je bogatstvo neravnomerno raspoređeno u društvu (društvima), ljudi procenjuju njegovu vrednost umesto u odnosu na svoje potrebe za komforom i udobnošću, na osnovu poređenja sa onima koji imaju najviše. Mi ih vidimo na ekranima telefona, na naslovnicama, na bilbordima; u našem okruženju mi skeniramo i primećujemo one koji imaju najviše i umesto da zadržimo svest o sopstvenim potrebama, mi razmišljamo o tome ko ima više i kako da to dostignemo, bez obzira na to da li nam je to više objektivno potrebno. Tako upadamo u narednu zamku, koja nam ne donosi ništa dobro, a uzima nam sve.
3. Materijalna sigurnost ne prevodi se u socio-emocionalnu sigurnost – Ovo je najklizavija tačka u potrazi za srećom putem para. Stvar je u tome da povećanje materijalne sigurnosti (posebno ukoliko dolazimo sa mesta materijalne nesigurnosti) isprva zaista donosi znatno olakšanje i popravlja društveni i emotivni život. Iz tog razloga mi verujemo da će više novca doneti još veće olakšanje i još bolji socio-emocionalni život. Međutim, povećanje ne donosi blagostanje. Potvrđeno je da novac donosi sreću, ali do određenog iznosa! Koliko vam para treba za sreću, zapravo se može izračunati i iznos varira od zemlje do zemlje, čak grada do grada. Preko te cifre, više novca je irelevantan faktor za osećaj sreće. Štaviše, mnogi potvrđuju da znatno više para ne samo da ne donosi više sreće, već upravo suprotno – unesrećuje. Zašto je tako? Pre svega radi se o tome da smo tokom trke za parama (i srećom), razvili svoj biznis, znanja, uspostavili društvene kontakte (koji nas vode ka još više para i „sreće“) pa su svi drugi socijalni kontakti  poput odnosa sa porodicom, vaspitavanje dece, prijatelji, učenja novih stvari, istraživanja i negovanje radoznalosti postali „gubljenje vremena“. Sve što ne donosi pare je trošak, jer troši vreme za zarađivanje para (eng. opportunity cost). I tako, godinu za godinom sa sve više para, sve je manje ljudi, sve je manje lepih čistih emocija, novih znanja… sve je manje sreće. Možemo li se setiti te tačke u svom životu kada su pare počele da nas vuku od sreće ka nesreći? Ja mogu. Gotovo da se sećam dana i svih obmana koje sam sebi izgovorila da zamaskiram jasnu misao da to povećanje neće doneti blagostanje, već će me oteti od sebe same i svega što je istinska sreća. A šta bi sreća mogla biti?

Šta donosi sreću

U postu 3D mapa razvoja detaljno opisujem kako se osećamo kada pređemo tu tačku, tu gadnu, masnu, prljavu tačku nakon koje nam više rada, više uspeha i više para donosi više.. ali često samo više gorčine i bede. Pročitajte ga, važan je. Ono što se tada dešava je da umesto da stvaramo više, ali različitog – više dobra na različitim mestima i stranama, mi tada stvaramo više istog koje umesto da postane dobro i blagostanje, postaje zlo koje vodi uništavanju odnosa sa bliskim ljudima, vodi bolestima, patnji i teskobi. Više istog vodi do pohlepe, depresije, zlobe, gordosti, anksioznosti, do zavisnosti i neumerenosti u hrani, piću, alkoholu (drogama, kocki, preljubama); vodi nasilju, agresiji, nemaru, sebičnosti, autoimunim bolestima, tugi, patnji, samoći i otuđenosti. Iako u društvu i gužvi (sličnih zombija), mi postajemo usamljeniji nego ikada. Nikoga i ničega nema, a čini ti se da imaš sve! Sreća je jedna velika prevara, možda tada pomislimo. Ali nije. Varka je da pare donose sreću, da samo pare donose sreću i da za sve drugo ima vremena.

Kada bih danas morala izabrati jednu knjigu koju bih preporučila svakome na čitanje, to bi bila knjiga „Zdravo društvo“ Eriha Froma. Ne bih pogrešila i da dodam „Anatomiju ljudske destruktivnosti“ te „Imati ili biti“ istog autora, ali „Zdravo društvo“ je zaista obavezno štivo svakoga ko želi da (p)ostane mentalno zdrav u vremenu ludila. Autor u njoj navodi da smo svi rođeni, ali da je mali broj onih koji se rode – koji rode sebe. Roditi sebe, po Fromu, znači probuditi se(be), osvestiti se(be), upoznati se(be) i voleti. Otuđenost od sebe je osnov bolesti društva, jer smo najviše svi drugi a ponajmanje ono što jesmo. Malo jer nas bombarduju i maltretiraju medijski, ali mnogo zbog toga što tako malo vremena posvećujemo sebi. Ko si ti? Kada ne bi imao to ime i tu titulu, kako bi se predstavio? Kada ne bi imala decu i živela u toj zemlji, ko bi bila? Ko si ti bez obzira na svakoga i uz sve što imaš i uz sve što nemaš? Zašto se osećaš tako, zašto radiš to što radiš, a ne nešto drugo? Zbog čega imaš takva ubeđenja? Zašto želiš to zvanje, to znanje, te pare? Postavši stranac u sopstvenoj koži, rođen a da se nikad nisi rodio, ništa te – a po najmanje pare, neće dovesti do sreće dok ne pronađeš sebe.

Pronaći sebe je posao od mnogo dana. Moj se posao odnosi na takav rad, iz ugla biznisa, dok se tim zadatkom terapeuti, ljudi koji se bave različitim praksama duhovnosti i vera, bave na neke druge načine. Cilj je isti.

Niko ne spori da je nužno zadovoljiti svoje bazične potrebe, da se razumemo. Poznati Abraham Maslov je to podrobno opisao u svom radu „Teorija ljudske motivacije“ još 1943. godine (čuveni rad koji je poznat kao priča o piramidi potreba iako sam Maslov ne koristi taj izraz). Ovaj naučnik je još tada opisao koje potrebe čovek ima, te šta ga motiviše u zavisnosti od ispunjenja tih potreba. Na početku tu su fiziološke potrebe (hrana, piće, garderoba). Potom sigurnost (posao, krov nad glavom), pa sledi potreba za ljubavlju (da volimo i budemo voljeni). Kako se uspinjemo kao ljudsko biće (tj. rađamo sebe, kako bi rekao From), imamo potrebu za potvrđivanjem (od strane drugih i potrebu za samopotvrđivanjem) i potom potrebu da se ostvarimo kao ljudska bića – da postanemo ono što možemo postati, odnosno da dosegnemo svoj potencijal i ostvarimo svoju svrhu. Maslov, međutim, navodi u tom radu da iznad ovih bazičnih i društvenih potreba na samom vrhu čovekovog uspona stoji želja, snažna strastvena želja za znanjem i želja da razume. Od svega ka čemu težimo, jedina želja je znanje, sve ostalo su potrebe. Da li je sreća bogatsvo, blagostanje, status ili znanje, ostaje nam da dokučimo. Ono što nam u zavet ostavljaju veliki ljudi u svojim spisima je poruka da je potrebno stvarati više ali različitog, da je potrebno ići u dubinu, ali do neke tačke od koje je važnije ići u širinu. Tako dosežemo stanje toka (eng. flow) o kojem piše autor gornjeg rada o parama i sreći – stanje koje nas čini opuštenim i zadovoljnim šta god da radimo, radeći ono što nas radi.

Ko si, šta želiš i šta te čini srećnim, neće ti reći pare već znanje – znanje o sebi i znanje o svetu koje rađa želju da razumeš i tako rodiš sebe iznova i iznova.

Treba da smo srećni što smo rođeni i još srećniji što svakoga dana možemo da se rodimo. Svašta smo ovde rekli, nadam se da je sada jasnije da uvek vredimo daleko više nego što smo do sada stekli. Sada je nekako lakše, zar ne :)