Nema iznenađenja u vezi sa ovom „stvari“ oko medija (za sve koji pomno prate šta se dešava u industrijskim medijima, tačnije na webu).
„Mediji (klasični) crkavaju i krvare„… nakon ove rečenice shvatih da imam odličnog sagovornika.
Hm, kako to skromno zvuči…
Učim od njega sve što mogu, baš nekontrolisano (zlo)upotrebljavam njegova zapažanja i preporuke…
Za slovenačku „papirnatu“ blogorolu dao je svoje sažeto viđenje medija koji se (ne)prilagodiše sadašnjosti.
A, da… njegovo ime je Vuk. Hm, još nešto o njemu, on se „bavi“ internetom ;)
1. Mediji su pre interneta bili odlično rešenje za komuniciranje na daljinu. Danas nemamo taj problem i mediji nam u klasičnom obliku više nisu potrebni – bolje ne uzimati lek koji nam više ne treba, da ne bi dobili neku novu bolest.
2. Veštine koje smo razvili u tih dvesto godina (novinarstvo, PR, oglašavanje…) su naravno duboko ugrađene u način kako komuniciramo i delujemo na webu. Moguće je učiniti još jako mnogo da bi distribuisano novinarstvo bilo dobar institut nadzora nad državom i privredom te artikulator javnog dijaloga.
3. Odnos između papirnih i digitalnih novinara (blogera) podseća na prepirke između pedigriranih filmskih režizera i autora muzičkih spotova pre dvadeset godina. Posle nekog vremena filmovi su počeli da izgledaju kao spotovi, neki videasti su počeli da režiraju odlične celovečernje filmove i obrnuto. I danas se niko ne sekira.
4. Problem o kojem govorimo kada posmatramo sudbinu poslednje generacije klasičnih štampanih medija je sindikalne prirode i niko nije tako okrutan i nehuman da ne bi osetio solidarnost. S druge strane smeta ponašanje vlasnika i direktora medija koji prodaju tezu da je društvo bez medija nemoguće. Nije tako. Nemoguće je društvo bez novinarstva. Velika razlika.
Vuk Ćosić, stvarni web strateg
@supperman
2020
aoops, odletelo ispod radara.
Da, Miloše, niko pametan neće sad da se pojavi i najavi smrt štampanih ili elektronskih medija. Poantu treba reći pažljivo i ona glasi: menja se relativan uticaj medija, preddigitalni polako gube a digitalni polako dobijaju.
Ima ona shema koju smo videli na Kozari: http://www.baekdal.com/articles/Management/market-of-information/ i tu se uza svu nerigoroznost podataka vidi kako ova teza izgleda.
Juče imali u LJ neki okrugli sto na ove teme, bilo dosta nekog finog sveta, i svi vas pozdravljaju ;)
Svaki novi medij uvek utiće na stare pa tako i internet i njegova „deca“ na sve ostale, tzv. klasične medije – ali to ne znaći da će oni nestati, barem odsad još nijedan nije izumro (slično kao u ekonomiji gde još uvek postoji robovlastništvo…). ali se bitno menja uticaj pojednih medija koji je u velikoj zavisnosti od menjanja uticaja pojedine generacije koja raste sa određenim medijem. A posebno pažnju bi trebalo da se da tome što je Vuk napomenuo – ulogi novinarstva.
@Filip Visic: hvala za link. Zanimljiva perspektiva…
Moram priznati da mi se jako sviđa ovaj članak…
Ja sam to obradio iz perspektive medija: http://www.filipvisic.com/2009/offline-media-vs-social-media/
update: upravo pregledavao otvorene tabove i zakopanu našao finu vizualizaciju na temu procesa nastanka vesti, i to baš kod mladog Jarvisa (u sklopu i inače finog članka).
Elem: http://www.buzzmachine.com/2009/06/07/processjournalism/
@dragana
to je jedna analogija između književnosti i novinarstva koja na žalost ne radi. Ali fino zvuči.
@Vuk: „postupak nastanka vesti… njenog života (reakcije… popravci)…“
hm, redefinisanje klasike je ekvivalentno sadašnjosti, tj. (na ovim našim prostorima) budućnosti života vesti (a i sadržaja na webu generalno):
“A classic is a book that has never finished saying what it has to say.” I. Calvino
hm… čini se da je tako
Upravo tako.
Zanimljivo je kako medijske kuće pate tragajući za modelom distribucije sadržaja (DRM, micropayment, Kindle…) i u velikoj meri gube iz vida postupak nastanka vesti (izvori) i njenog života (reakcije, komentari, updates, popravci…).
Taj životni ciklus jedne vesti čitaoci/korisnici sada intuitivno shvataju i love po različitim platformama, od twittera preko fb do wikija.
Neugodan udarac treba očekivati kada oglašivači i politika (isto?) shvate da se javni dijalog već izražava u velikom obimu potpuno van tradicionalnih medija. Tada će se naći pred dilemom da li je lakše naučiti komunicirati direktno sa svojim klijentima (komitentnima, osiguranicima, glasačima, potrošačima…) ili i dalje verovati medijima (i pr&adv agencijama) da su oni pravi kanal. Budući da su i ti poslovni partneri medija isto tako sastavljeni od komunicirajućih ljudi (a ne robota) ne očekujem da će prolazak ekonomske krize automatski označiti i kraj krize medija.
I tako.
Mislim da novinari treba da evoluiraju (novinarstvo 2.0), a ono što treba da se menja su uređivačke i korporativne politike medija. Urednici i vlasnici medija još ne shataju da se svet veoma promenio u poslednjih 15 godina (načini dolaženja do informacija).