Bukiraj
Kategorije
Arhiva
Newsletter

Parabola

Priča života #GRWTHWord

Tokom dana u proseku izgovorimo 16.000 reči. Muškarci govore gotovo isto kao žene, a u studiji profesora Matiasa Mehla, čak troje najpričljivijih ispitanika su muškarci koji izgovaraju čak oko 47.000 reči na dan (🐒 pažnja –> logička zabluda: pozivanje na uobičajenu praksu – žene su brbljivije od muškaraca). Postoji preko 220.000 reči u engleskom jeziku, slično je i sa srpskim. Na svetu se govori na oko 7.000 različitih jezika iako polovina planete govori na ukupno 23 jezika. Kako je jezik nastao, zbog čega je značajan ne samo kao sredstvo sporazumevanja, već kao alat promene i resurs mišljenja, pisaću u brojnim tekstovima u budućnosti. Danas počinjemo sa izučavanjem lepih misli koje su inspirisane lepim i intrigantnim rečima, konceptima i sintagmama koje su manje poznate. Pronaći ćete ih pod oznakom #GRWTHWord.

Današnja reč je parabola (starogrč. παραβολή, poređenje). Ova milozvučna reč forma je duboke književnosti, ali i filozofski koncept. Parabole nose poučne pouke, ali prvenstveno nas nagone na razmišljanje. Slične su basnama po formi, ali se od njih razlikuju po vrsti likova – parabolama su opisane poučne životne situacije (stvarne ili zamišljene) u kojima su glavni akteri ljudi. Najpoznatija parabola je svakako ona o pećini, takozvana Platonova pećina. Još neke kojih se rado setim su o dobrom Samarićaninu (ko ti je prijatelj – onaj ko ti pomogne ili onaj ko bi trebalo da ti pomogne) i Princu petlu (da bi im pomogao moraš ih razumeti, pa sa njihove tačke razumevanja inicirati poželjno ponašanje).

Parabola o pećini

Svoje učenje o znanju Platon je prikazao alegorijom o pećini u sedmoj knjizi dijaloga Država. Poziva nas da zamislimo pećinu. U njoj se od detinjstva nalaze ljudi okovanih vratova, okrenuti prema unutrašnjem zidu pećine. Zbog okova oni ne mogu da vide nikog pored sebe niti izlaz iz pećine koji se nalazi iza njihovih leđa.

Jedini izvor svetlosti u pećini je vatra. Između ljudi i vatre postoji zid, paravan iza koga se nalaze drugi ljudi koji pronose razne naprave, kipove ljudi i životinja od kamena i drveta. Ovi koji su okovani i gledaju u zid, na njemu, zbog vatre, vide svoje senke i senke onoga što se dešava iza njih. Dok se šetaju, neki ljudi iza paravana međusobno razgovaraju, a drugi ćute. Glasovi se odbijaju o zid pećine na kome igraju senke, tako da se okovanima čini kako su senke stvarne i kako one govore. Kako nemaju drugog posla zabavljaju se razgovarajući o senkama, pogađajući koje će senke ponovo proći i kojim redom. Oni koji najbolje pogađaju, dobijaju počasti i bivaju uvažavani od ostalih.

Dalje treba da zamislimo, kaže Platon, šta bi se desilo ako bi jednog od njih oslobodili i primorali da ustane, da se okrene i pođe prema svetlosti. Sunčeva svetlost zadavala bi mu mnogo muka, jer je naviknut samo na mrak, i on ne bi uspevao da jasno vidi stvari. Kada bi se privikao na svetlost, video bi šta se zaista dešavalo iza zida u pećini i postao svestan zablude u kojoj se do tada nalazio. Život u pećini predstavlja naš život i spoznavanje na osnovu sveta čulnih stvari, našu zarobljenost materijalnim i telesnim; a izlazak iz pećine uzdizanje duše u svet ideja, koje se postiže razumskim i umnim saznanjem.

Mit o pećini Platon završava tako što postavlja pitanje šta bi se dogodilo sa tim čovekom koji je uspeo da izađe iz pećine i posmatra sunce, ako bi se vratio u pećinu i pokušao da objasni ostalim ljudima koji su okovani šta se zapravo događa i šta je prava istina. Ostali bi smatrali da je on poludeo i da je prava istina ono što se dešava na zidu pećine, a ako bi ovaj pokušao da ih oslobodi i povede izvan pećine, oni bi ga i ubili, kaže Platon, aludirajući na sudbinu velikog Sokrata.

Parabola je još i kriva u ravni. Kada u ravnom postoji nešto krivo, možda je to krivo zapravo pravo, ali ravan određuje parabolu. Ravan je [isp]ravna, a parabola kriva sve dok se ne otrgnemo, istrčimo iz pećine i pogledamo u sunce otvorenim očima. Tada postaje jasno šta je pravo, šta je pravda, šta je krivo i iskrivljeno. Do tada, ceo život, sve u njemu i svi u njemu, samo su senke na zidu našeg sopstvenog života.

Dobro jutro vam želim. Sunce čeka.

Komentari

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *