Postoji previše izgovora u nesreći.
Uvek jedan više nego što je potrebno.
Zašto su putevi različiti nije pravo pitanje.
Zašto putevi nisu isti?
Istost je ono zbog čega izgovori ne smeju da se (iz)govore.
Možda mora nastati tišina. U njoj jedino čujemo sebe. Oboje.
Kada se odćuti jedno(m) – pažljivije se kaže drugo(m).
Ionako su prošle već godine nadanja. Umemo da ih živimo. Živeli smo ih i pre nas. Razlika je samo u tome što sada znamo, o da, znamo – da postoji onaj drugi.
Hoćeš da pobegnem?
Druga zemlja ili čak Zemlja – menja ništa. Jer sve ostaje unutra. Tamo gde je nastalo. Odatle ne nestaje.
I tamo unutra bi morao rasti život. Za posle nas.
Ništa manje.
5.000.000 nečega…
A ja ćutim, bežim…
A ti pričaš, bežiš…
Ništa manje.
2020
Komentari