Content Marketing Management – iliti šta se (stvarno) događa na webu

heh, evo i Miloša Ć, pa da ilustrujem:

Jednom prilikom je Danny Hillis u razgovoru za Wired na pitanje koji je njegov sledeći projekat odgovorio: „gledam gde da mahnem krilima“, aludirajući jelte na teoriju haosa i na onaj tajfun u karibima kojega prouzroči leptir u indoneziji (ili kako beše).

Druga moguća ilustracija ove situacije u kojoj smo se Miloš i ja našli (na istoj strani, hvala bogu) je: „biraj svoje bitke“.

Promena o kojoj govorimo događa se prilično neminovno, ali se ne događa sama. Projekti, koji će pravovremeno repozicionirati naše klijente često se događaju upravo uprkos njihovim strahovima i kulturi. Baš zato su čak i najjednostavniji projekti ovakvog dijaloškog tipa zapravo ponekad užasno zahtevni u back-endu.

Stanovništvu Balkana je ova situacija bliska: to je kad ti kod promene pomognu plavi šlemovi. I isto tako imaš situacije kada ti kažu da uvoziš demokratiju, ubiju vođu projekta, postave kriminalca za blagajnika i popa za higijeničara, i tako dalje…

Pa u životu me još niko nije uverio da pesimisti (tako zvani „realisti“) stvari vide realističnije od optimista – a to dokazuju i činjenice, pa stoga mislim da sad nastupa izvanredan trenutak da se i stari džukci nauče nečemu novome. Naime ljudi se menjaju obično samo kad vole, mrze ili kad su u krizi. I sad je nastupio trenutak kad če vas slušati oni koji su inače „uvek u pravu“. I sad je trenutak kad je moguče učiniti taj preskok.
To neče biti lasko jer smo ljudi bića na čije je presuđivanje jako utiču prošla iskustva i odluke. Pa zato ti „džukci“ krenu da traže nešto novo, slušaju predlog, ali još uvek se prije ili kasnije susretnu sa time da smo ljudi u principu bića rutinera i na neki način pokušavaju novu realnost gledati kroz stare naočale. Evo ja i Vuk se upravo susrečemo sa jednom takvom situacijom time što na sreču sam ja u stanju da guram. Ali ipak je sad prilika koju treba iskoristiti! Jer badava vam kasnije ono tako popularno na ovim prostorima – pa jesam li vam rekao ali me niste slušali.
I nemojte misliti da se to sa „džukcima“ nanosi na starije – godine nemaju baš puno veze sa time nego je to ovisno u prvom redu od načina života koji živite.
Ova mala digresija služi više tome da vam dam podstrek da idete dalje tim putem ali i da morate da tražite saveznike ako želite učiniti proboj

Pozdrav svima, baš zdrava diskusija.

Ja bih, na Vukovom tragu, otišao offline. Potpuno se slažem da web jeste katalizator izmene odnosa na relacijama o kojima se govori, ali mislim da je mnogo svrsishodnije baviti se problematikom koja je i povod postojanja CMM. Hoću reći, ogromna većina poslovnih modela u postojanju danas se bazira na laži, uvaljivanju, sitnim slovima, neosnovanom spektaklu i slično. Nemam empirijske dokaze sem svog životnog iskustva i činjenice da CMM postoji upravo zato što mu je ovakvo stanje (tj priroda jednosmernog kapitalističkog komunikacijskog kanala) povod. Ciklično, znam.

Malo radikalizma: radije bih čekao da sve kompanije koje su nastale pre više od 10 godina propadnu, nego se nadao da će se stare džukele naučiti novim trikovima. Zašto? Zato što ih džukele upravo shvataju kao trikove. Vuk je postavio pravo pitanje na kraju: „da li mi sad oštrimo retoriku da bi bolje zarađivali pare ili da bi popravljali društvo? Kako fino bi bilo, kada bi se desilo oboje…“ Izvinjavam se ako nekom smeta izraz „džukele“, ja to iz najbolje namere.

U najboljem slučaju, vidim ljude koji CMM shvataju „po defaultu“, zato što su kao ličnosti „svoji na svome“. Tj. neće na svoje poslovanje gledati kao na arbajt, već kao na produžetak svoje ličnosti. Oni već čine meta-zajednicu i web je najpogodniji alat spajanja. Njima diskusije i alati trebaju da bi usavršili tehnike, upoznali kolege i pomalo se puvali kako su pametni (ko to ne voli? Ja sam prvi takav.) i da će da osvoje svet. :)

U svakom drugom slučaju, CMM gubi relevantnost i poentu kada se propoveda širokim masama džukaca. Prosto zato što je osnovna vrednost koju tražimo u dijalogu/razgovoru, po mom mišljenju, autentičnost. A oni uglavnom za to nisu sposobni već vekovima. Web, u svojoj omogućujućoj(?) funkciji, po pitanju dijaloga, samo ogoljava ovu užasnu istinu.

(Harley-Davidson case – citat sa linka iz prethodnog komentara)

„…
Decisions at all levels were grounded in the community perspective, and the company acknowledged the community as the rightful owner of the brand…“

Redovno pratim Draganin blog, ali do sad nisam komentarisao tekstove, jer bih svoj komentar najčešće sveo na „bravo, odličan tekst“, što bi obično već neko pre mene učinio… ;)

To je i sada slučaj. Međutim, postoje dva „komentatora“ koja su me navela da se oglasim… Prvi je Vuk koji je dao sjajnu analizu pred-digitalne/digitalne komunikacije i istakavši da je „bitno ne zameniti cilj i sredstvo“, preneo upravo poruku koju sam ja pokušao da prenesem u tekstu objavljenom na Prokka’s blog-u… Kao što je ovde sadržaj sredstvo (a ne cilj), tako je i kod kreiranja oglasa njegova lepota (estetika, dopadljivost, kako god) samo sredstvo za prenošenje poruke, a ne cilj kreiranja oglasa. U stvari, ni poruka ne bi trebalo da bude cilj sama po sebi, već sredstvo za inicijalizaciju dijaloga između brenda i korisnika.

Drugi je Nada sa svojom konstatacijom da „grupici internet genija“ treba „neko ko će poznavati marketing, internet i prodaju“… Pre nekoliko godina postojao je tim predavača koji su držali predavanja na temu korišćenja interneta u poslovne svrhe (i Dragan V. je bio u njemu). U njemu sam ja pokrivao temu osnova marketinga i komentar jedne polaznice mi je ostao u jako dobrom sećanju – „Ja sam ovde došla da učim kako se prave sajtovi, ŠTA ĆE MENI MARKETING?!“. Pri tom, to nije bio kurs o web programiranju, već o poslovnom korišćenju weba. Dakle, polaznici su morali da se upoznaju (bar) sa osnovama marketinga. Izrada sajtova se prečesto svodi (isključivo) na rad prOGRAMERA, koje angažuju ljudi koji ne shvataju ulogu PRofesionalaca, jer ne shvataju ulogu sadržaja u komunikaciji…

Malo mi je žao što nisam bio na tom kursu pa da vidim kako da razgovaramo, ali svakako je ključno to što spominješ poslovne procese.
Najveća blokada kod prelaska sa jednosmernog na dvosmerno komuniciranje je tzv. demokratsko nasleđe u poslovnoj kulturi (haha).

Organizacije (preduzeća, stranke…) koje u svojoj tradiciji nemaju nikakve mehanizme za slušanje i poštovanje svojih sagovornika (potrošača, glasača…), odnosno koje u ovih petnaest godina nisu razumele da se eko sistem drastično menja u smeru dijaloga, imaju problem sa trenutnim kriznim okolnostima jer ih tumače kao finansijski problem koji se rešava dodavanjem novca. Problem je naime sistemski i mi koji ovde razgovaramo možemo doprineti rešavanju. To je *naša* društvena odgovornost.

Dobro pitanje glasi: da li mi sad oštrimo retoriku da bi bolje zarađivali pare ili da bi popravljali društvo? Kako fino bi bilo, kada bi se desilo oboje…

Ima jedan sasvim fini citat Cory Doktorowa:
“Content isn’t king. If I sent you to a desert island and gave you the choice of taking your friends or your movies, you’d choose your friends – if you chose the movies, we’d call you a sociopath. Conversation is king. Content is just something to talk about.”

Naime, baš kao što si rekla: sadržaj je možda alat, ali sasvim je bitno ne zameniti cilj i sredstvo. Da ne zaboravimo da sadržaj pripremamo i objavljujemo kao *funkciju dijaloga*. Dakle, moramo isto tako i da znamo da slušamo, da budemo spremni da se izvinemo, da možda i promenimo neko mišljenje…

Što se tog dijaloga tiče, ima jedan klasičan konsultantski zahvat (proizvodnja straha) kojeg bih rado podelio: potpuno nepovezano sa naporima koje naš klijent može imati u smeru upostavljanja odnosa, tamo negde (out there) već odavno postoji dijalog o njegovim proizvodima, brendovima, uslugama. Ono što klijent treba da stvati je da neće on *stvoriti* zajednicu (i upravljati dijalogom) nego da ukoliko planira da opstane u vreme mrežne ekonomije mora veoma ljubazno da zamoli da bude primljen u prostor već postojećeg javnog dijaloga.

Naime po tim nekim opisima funkcionisanja brenda, obično govorimo o percepciji u svesti potrošača. Iz ovih naših dijaloških jednačina olako ispuštamo činjenicu da se ta potrošačka percepcija izražava ne samo u dijalogu sa brendom nego i kroz razmenu sa drugim potrošačima. I odjednom se više ne nalazimo više u priči o sadržaju nego smo u socijalnoj psihologiji. Zanimljivo.

Cool post, ali hajde da narušim idilu ;)
Ima jedan bolji način da se PR i marketing ljudima objasni šta im se dogodilo s webom, a content na žalost nije ključna reč.

U pred-digitalnom vremenu smo izumili medije i agencije koje pomažu kompanijama da kroz te medije pristupe svojim potrošačima. To je bio jedini (ok, daleko najdominantniji) kanal za tu komunikaciju i kroz generacije je postigao dobar nivo profesionalnosti i korisnosti.

Ključna promena koju je doneo web je u (iskorišćenoj) mogućnosti direktne, dvosmerne komunikacije između brenda i potrošača čime je bespovratno poremećen jedinstven položaj medija i agencija. E sad, to ima posledice po sva četiri aktera:

– Brandovi moraju da uspostave smislen dijalog sa potrošačima i uspostave odnos poverenja koji jedini garantuje dugoročnost

– Potrošači imaju priliku da razgovaraju sa brendovima i utiču na svoj život

– Mediji i Agencije treba dobro da razmisle kojim se tačno poslom bave i da li slučajno umeju da i dalje ostanu kvalitetni posrednici kao do sada.

Ključna reč je dijalog. Da li da nastavim?

Očekivano dobar post ! Kako bi to i moglo drugačije kod Tebe. Eto i mene na kursu u jesen, posle kampovanja :) Već sada se radujem . Da citiram jednog prijatelja sa fejsa: The more I learn, the more I realize how much more I could learn.
Dok napokon ne shvatimo da ceo život imamo nešto da učimo i onda počnemo da uživamo u tome.
Duboko verujem da će CM učiti sve veći broj ljudi, pogotovo starije generacije ( od 45 pa naviše ) koje su na rukovodećim mestima, u svojim malim ili srednjim firmama.
Mladi su na svojim fakultetima već u toku, pretpostavljam.

Svetla binarna buducnost :) Nazalost, i dalje tek buducnost u Srbiji, cak i u 2009. godini.
Smatram da je uporno ignorisanje TRECINE drzavljana Srbije koji su svakodnevno onlajn, i nedopiranje do njih svojim porukama vrlo nojevska strategija.
Zivi bili pa videli koliko puta ce mroati da se odrze naredni izbori i kolika ce uopste biti izlaznost ;)
Vreme Dnevnika 2 je proslo. Za onlajn populaciju se treba boriti, ici u rovove. Onaj ko nas zanemaruje moze da 1.propusti novi trend u ePoslovanju 2. propusti sansu da zaradi 3. propusti sansu da OPSTANE na trzistu.
Izaberite tacan odgovor :D