Blog o PR-u, konverzaciji, novim medijima, i PRimerima komunikacijske prakse. Naći ćete više nego što ste očekivali, ali i dalje manje nego što je potrebno da se razume vibrantno konverzacijsko okruženje. Pisaću o novom i daljem.
Poslednjih godina pomno pratim događanja u Kini, pre svega u segmentu razvoja IT biznisa i biznisa inovacija. Sarađujem sa kineskim kompanijama, mladim ljudima i preduzetnicima Kine i učestvujem na događajima i konferencijama jer su to mesta na kojima se okuplja najproaktivniji deo zajednice, svugde pa i u tamo. Podelila bih sa vama neke zanimljive informacije i ohrabrila vas da ozbiljnije razmišljate o ovom interesantnom tržištu.
Kina #MustKnow
Kina je najveća svetska ekonomija (sustigla SAD 2014.), najveći izvoznik na svetu i drugi najveći svetski uvoznik. Broji populaciju od 1,4 milijarde (gotovo kombinovana populacija cele Evrope, SAD i Južne Amerike). Do 2030. će je na poziciji namnogoljudnije zemlje na svetu prestići Indija, zbog posledica starenja nacije, politike jednog deteta koja je bila na snazi od 1979 do 2016. i opšteg trenda mladih da ne zasnivaju porodice ili imaju jedno dete (svetski trend). Veliki demografski izazov NR Kine je –> 120 dečaka na 100 devojčica (svetski prosek 107 dečaka na 100 devojčica).
Želela bih da sa vama podelim jedno razmišljanje i dilemu, jer mi se čini da zauzimam izvesno stanovište, komforna sam sa njim, ali i svesna da je tema veoma osetljiva pa bi mi stoga vaš stav bio od velikog značaja.
U našem regionu postoji blizu 1.000.000 blogova. Svakoga dana objavi se na hiljade blog postova, a blogeri pišu o kulinarstvu, fitnesu i zdravom životu, lepoti i modi, biznisu i menadžmentu, IT-u… Gotovo da ne postoji tema koja na blogovima nije obrađena, a uglovi gledišta čak i na istu temu jedinstveni su koliko i sami blogeri koji predano i posvećeno pišu, za svoju dušu i za sve nas ljubitelje blogova.
Međutim nameće se pitanje koliko uopšte verujemo blogerima? Koliko verujemo u njihovu pisanu reč, šta ako u nju ne verujemo i šta je uopšte presudno da bismo preporuku ili savet na blogu uzeli u razmatranje?
Onda, da li kao čitaoci blogova isto tretiramo postove u kojima se preporučuje da nešto koristimo / uradimo i da nešto ne koristimo / ne uradimo.
Ovo su neka od pitanja kojima se bavim u svojoj doktorskoj disertaciji, a nakon uspešno završene serije intervjua sa najpopularnijim blogerima pokrećem istraživanje namenjeno čitaocima blogova – da saznamo kako se gradi kredibilitet i šta na njega utiče.
Veći deo svog života posvetila sam sticanju znanja i razvoju veština. Srednju školu sam odličnim uspehom završila za ukupno 2 godine, na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu diplomirala sam prva u svojoj grupi, magistrirala sam na Fakultetu tehničkih nauka (FTN), na kojem pripremam i odbranu doktorske teze.
Pored stečenog formalnog obrazovanja, do sada sam pohađala preko 400 predavanja, na preko 150 konferencija i seminara širom sveta. Osim što aktivno učim, stičem nova znanja, usavršavam postojeće i usvajam nove veštine, i sama predajem kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ono što sam naučila i iksutva koja sam stekla u karijeri koja sada traje doslovce polovinu mog života, delim sa studentima i studentskim organizacijama, sa blogerima na svom i drugim blogovima, sa kompanijama i njihovim zaposlenima i u okviru nekoliko mentorskih projekata koji mi mnogo znače (Startup akademija Startita, Superste program Erste banke, najveće svetsko studentsko takmičenje Morpheus Cup u Luksemburgu).
Radite za klijenta u čiji proizvod i uslugu ne verujete? Šef vam je osoba koju prezirete? Promovišete ili preporučujete ono što nikada ne biste koristili? Ili ste naprosto u vezi sa osobom za koju znate da vas ne zaslužuje i da je pogrešan izbor? I šta sad?!
Svaka situacija, sadržaj i poruka u nekom su smislu roršahov test. Kako razumemo pohvalu, kritiku, članak u novinama, nečiju izdaju ili fotografiju – jedinstveno je iskustvo.
Zato volim umetnost, svaki put svaki redak i svaku sliku doživim drugačije. Razmišljala sam o tome kako bi bilo zgodno da o svakom umetničkom delu postoji biblioteka interpretacija sa nekoliko informacija o osobi koja ga je interpretirala. Te interpretacije bi bile umetničko delo same za sebe!
Pre nekoliko dana američka umetnica i animatorka Kisrten Lepore objavila je kratak animirani video: „Hi Stranger“. U nekoliko minuta isprepletana osećanja jeze, šoka, iščekivanja i ko zna kakvih slatkih ili prljavih misli dominiraju pažnjom gledaoca, koji odjednom više nije stranac.
Kako sam ja videla video – kao uznemirujuću sliku realnosti digitalnog doba u kojem nepoznati ljudi, stvarni ili izmišljeni, svakom od nas pružaju intimne reči utehe, podrške, kritike ili uvrede jer granice intimnosti ne postoje onog momenta kada sve strance sveta pustimo u svoj život širom otvorivši vrata digitalnih mreža. Svako je dobio pravo da sudi, prosuđuje, zaviruje u naše životne kuhinje i zaboravljene ostave; u naše rođendanske zabave, trenutke samoće i bola, sreće i euforije. Rekli smo svima: dobro nam došli! i gotovo da je prijatno da jedan potpuni stranac, makar bio od gline, viri u našu dušu bez imalo srama – sa njegove ili moje strane.
Besramna otvorenost među stidljivim ljudima koji se nikada neće sresti; masa koja teče bez ikakve naznake u kom smeru; blaga seta za onim danima kada smo imali privatnost i privatno čuvali za stvarnost… sram te bilo Stranče što viriš u moju dušu putem ovog malenog ekrana! Ko ti je dozvolio da uđeš!?
Ipak… Zdravo Stranče, izgleda da život nije ni postojao pre tebe. Ili jeste?! Ne mogu da se setim, ali eto – došao si sa razlogom… ili nisi?! Ne znam. Danas sa svim što sam naučila ne znam šta stvarno mislim, šta je stvarnost i da li mi smeta što mi stvaraju sliku sveta. Ali ti za to nisi kriv… ti si samo živ… ili nisi?! Sad ne znam tačno, deluje mi da nisi ali tek je to teško pitanje.
Hvala Kirsten za ovu umnu poslasticu… zapravo sam baš uživala :)
Mnogo puta sam vam pisala i pričala o tome kako sam iz jedne kaktus osobe bodljikave naravi postala pozitivno biće. Međutim, nisam vam o tome pisala na jednom mestu i sada imam odličan povod da to uradim.
Do pre osam godina način na koji sam razmišljala uglavnom se svodio na sledeće:
Radi mnogo i mnogo uči
Budi iskrena
Ne radi drugima ono što ne želiš da neko uradi tebi
Naizgled sve je bilo u redu, sa jednim nedostatkom – ljudi me nisu voleli. Pošto sam mnogo učila i radila, a bila iskrena i očekivala isto od drugih, često sam popovala i filozofirala kako bih proizvela neku promenu i ljudima ukazala na nedostatke. Uvek sam bila prva u postavljanju pitanja na konferencijama, uvek sam imala šta da dodam, oko mene je bilo mnogo ljudi i svakome sam pronalazila manu – nešto što bih ja kod njega/nje menjala kako bi ta osoba bila bolja.
Kako to izgleda kada se magovi marketinga, izuzetna nevladina organizacija, najpopularniji holivudski glumci i američka građanska javnost ujedine radi plemenitog cilja? Izgleda nemoguće. Ali nije. Tako je bilo kada je pre dve godine priroda konačno progovorila.
Posle 7 godina postojanja ovog bloga, 248 postova, 2.822 komentara i nebrojeno sati koje sam uložila u njega, našla sam se u neočekivanoj situaciji da preispitujem, na samom kraju 2015. godine, da li i ovom blogu treba da bude kraj.
Kroz sličnu dilemu prolazi skoro svaki bloger makar jednom u svom blogerskom životu, i ova okolnost može da zavisi od hiljadu faktora. Koji se nalaze u nama, ili izvan nas. Koji su nastali zbog nas ili zbog drugih.
Moje domišljanje o budućnosti ovog bloga, istačem ovde onako kako se utakalo u mene, ne nužno ovim redom. Ali, svakako onako kako sam uvek pisala: iskreno.
Evo dole moje blogike.
