Blog o PR-u, konverzaciji, novim medijima, i PRimerima komunikacijske prakse. Naći ćete više nego što ste očekivali, ali i dalje manje nego što je potrebno da se razume vibrantno konverzacijsko okruženje. Pisaću o novom i daljem.
Veći deo svog života posvetila sam sticanju znanja i razvoju veština. Srednju školu sam odličnim uspehom završila za ukupno 2 godine, na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu diplomirala sam prva u svojoj grupi, magistrirala sam na Fakultetu tehničkih nauka (FTN), na kojem pripremam i odbranu doktorske teze.
Pored stečenog formalnog obrazovanja, do sada sam pohađala preko 400 predavanja, na preko 150 konferencija i seminara širom sveta. Osim što aktivno učim, stičem nova znanja, usavršavam postojeće i usvajam nove veštine, i sama predajem kako u zemlji tako i u inostranstvu. Ono što sam naučila i iksutva koja sam stekla u karijeri koja sada traje doslovce polovinu mog života, delim sa studentima i studentskim organizacijama, sa blogerima na svom i drugim blogovima, sa kompanijama i njihovim zaposlenima i u okviru nekoliko mentorskih projekata koji mi mnogo znače (Startup akademija Startita, Superste program Erste banke, najveće svetsko studentsko takmičenje Morpheus Cup u Luksemburgu).
Radite za klijenta u čiji proizvod i uslugu ne verujete? Šef vam je osoba koju prezirete? Promovišete ili preporučujete ono što nikada ne biste koristili? Ili ste naprosto u vezi sa osobom za koju znate da vas ne zaslužuje i da je pogrešan izbor? I šta sad?!
Svaka situacija, sadržaj i poruka u nekom su smislu roršahov test. Kako razumemo pohvalu, kritiku, članak u novinama, nečiju izdaju ili fotografiju – jedinstveno je iskustvo.
Zato volim umetnost, svaki put svaki redak i svaku sliku doživim drugačije. Razmišljala sam o tome kako bi bilo zgodno da o svakom umetničkom delu postoji biblioteka interpretacija sa nekoliko informacija o osobi koja ga je interpretirala. Te interpretacije bi bile umetničko delo same za sebe!
Pre nekoliko dana američka umetnica i animatorka Kisrten Lepore objavila je kratak animirani video: „Hi Stranger“. U nekoliko minuta isprepletana osećanja jeze, šoka, iščekivanja i ko zna kakvih slatkih ili prljavih misli dominiraju pažnjom gledaoca, koji odjednom više nije stranac.
Kako sam ja videla video – kao uznemirujuću sliku realnosti digitalnog doba u kojem nepoznati ljudi, stvarni ili izmišljeni, svakom od nas pružaju intimne reči utehe, podrške, kritike ili uvrede jer granice intimnosti ne postoje onog momenta kada sve strance sveta pustimo u svoj život širom otvorivši vrata digitalnih mreža. Svako je dobio pravo da sudi, prosuđuje, zaviruje u naše životne kuhinje i zaboravljene ostave; u naše rođendanske zabave, trenutke samoće i bola, sreće i euforije. Rekli smo svima: dobro nam došli! i gotovo da je prijatno da jedan potpuni stranac, makar bio od gline, viri u našu dušu bez imalo srama – sa njegove ili moje strane.
Besramna otvorenost među stidljivim ljudima koji se nikada neće sresti; masa koja teče bez ikakve naznake u kom smeru; blaga seta za onim danima kada smo imali privatnost i privatno čuvali za stvarnost… sram te bilo Stranče što viriš u moju dušu putem ovog malenog ekrana! Ko ti je dozvolio da uđeš!?
Ipak… Zdravo Stranče, izgleda da život nije ni postojao pre tebe. Ili jeste?! Ne mogu da se setim, ali eto – došao si sa razlogom… ili nisi?! Ne znam. Danas sa svim što sam naučila ne znam šta stvarno mislim, šta je stvarnost i da li mi smeta što mi stvaraju sliku sveta. Ali ti za to nisi kriv… ti si samo živ… ili nisi?! Sad ne znam tačno, deluje mi da nisi ali tek je to teško pitanje.
Hvala Kirsten za ovu umnu poslasticu… zapravo sam baš uživala :)
Mnogo puta sam vam pisala i pričala o tome kako sam iz jedne kaktus osobe bodljikave naravi postala pozitivno biće. Međutim, nisam vam o tome pisala na jednom mestu i sada imam odličan povod da to uradim.
Do pre osam godina način na koji sam razmišljala uglavnom se svodio na sledeće:
Radi mnogo i mnogo uči
Budi iskrena
Ne radi drugima ono što ne želiš da neko uradi tebi
Naizgled sve je bilo u redu, sa jednim nedostatkom – ljudi me nisu voleli. Pošto sam mnogo učila i radila, a bila iskrena i očekivala isto od drugih, često sam popovala i filozofirala kako bih proizvela neku promenu i ljudima ukazala na nedostatke. Uvek sam bila prva u postavljanju pitanja na konferencijama, uvek sam imala šta da dodam, oko mene je bilo mnogo ljudi i svakome sam pronalazila manu – nešto što bih ja kod njega/nje menjala kako bi ta osoba bila bolja.
Kako to izgleda kada se magovi marketinga, izuzetna nevladina organizacija, najpopularniji holivudski glumci i američka građanska javnost ujedine radi plemenitog cilja? Izgleda nemoguće. Ali nije. Tako je bilo kada je pre dve godine priroda konačno progovorila.
Posle 7 godina postojanja ovog bloga, 248 postova, 2.822 komentara i nebrojeno sati koje sam uložila u njega, našla sam se u neočekivanoj situaciji da preispitujem, na samom kraju 2015. godine, da li i ovom blogu treba da bude kraj.
Kroz sličnu dilemu prolazi skoro svaki bloger makar jednom u svom blogerskom životu, i ova okolnost može da zavisi od hiljadu faktora. Koji se nalaze u nama, ili izvan nas. Koji su nastali zbog nas ili zbog drugih.
Moje domišljanje o budućnosti ovog bloga, istačem ovde onako kako se utakalo u mene, ne nužno ovim redom. Ali, svakako onako kako sam uvek pisala: iskreno.
Evo dole moje blogike.
U Tonus krizu sam uključena na dva načina – kao blogerka i kao vlasnica kompanije koja je sa kompanijom Trivit imala kontakt. Dulniker me je uvredio, a evo detalja koje namerno nije izneo.
Ja blogerka
Moja oblast nije zanimljiva masama, ali godinama pišem za onaj mali deo zajednice (prvenstveno studente i kolege iz struke) kako bih im ponudila dodatne izvore, primere i ono što ja znam.
Na ovom blogu je u poslednjih sedam godina napisano na desetine studija slučaja, od kojih najveći broj na temu kriznog komuniciranja. Gotovo po pravilu objavljujem postove o kompanijama, pojedincima, političarima koji se nađu u kriznoj situaciji online. Do sada su tako obrađeni slučajevi Mobitel (Slovenija), GAP-a (USA), Splitske banke i IKEA (Hrvatska), Banka Intesa (Srbija)… I mnogi mnogi drugi.
Čitave sedmice pratim kriznu situaciju čiji je akter kompanija Trivit i njihov Tonus hleb. Cela kriza je školski primer kako ne treba, a posledice krize već se ozbiljno odražavaju na rezultate poslovanja ove kompanije. Prema nezvaničnim informacijama, Trivit je već „izgubio“ između milion i 3 miliona evra. Hajde da vidimo šta im se desilo, zašto im se to desilo, kako su (pogrešno) reagovali i zašto su tako reagovali… I na kraju – šta su mogli da urade, a da izgube manje u reputaciji, novcu i svakako živcima.
Krizna situacija je događaj koji ima potencijal da ugrozi finansijsku ili / i tržišnu poziciju ili / i reputaciju kompanije, brenda ili javne ličnosti.
Da bismo razumeli kriznu situaciju moramo pronaći i razumeti njen (1)uzrok, glavni (2)okidač, sve relevante (3)činjenice u vezi sa uzrokom i (4)tržište na kojem se kriza razvija.
Gotovo polovina nas koristi internet svakodnevno (47,7%), a analizom stavova grupacija ljudi koji ga koriste svakodnevno i onih koji ga ne koriste uopšte (37%) Đorđe Vukadinović u poslednjem izdanju Vremena, iznosi tezu o dve sasvim opipljive Srbije.
Šta su „dve Srbije“…
Stavovi građana Srbije suštinski zavise od toga da li svakodnevno korsite ili ne koriste internet, pokazalo je aprilsko istraživanje NSPMa. Po stavovima, mišljenju, percepciji i navikama jasno se razlikuje ta „analogna“ i digitalna“ Srbija. Samo što je ova „digitalna“ sada (mnogo)brojnija.
Đorđe je načeo jednu veoma ozbiljnu temu, koju osećam potrebu da malo produbim iz svog e-ugla. Ovo je prvo istraživanje koje jasno ističe brojnost, značaj, snagu i potencijal internetom povezanih građana kod nas. Kupci više nisu kategorija već trenutno ponašanje pojedinaca; ni birači nisu više tvrda kategorija već trenutna manifestacija mišljenja; apstinenti nisu uspavana masa, već trenutno malodušni pojedinci. A relativizaciju ovih brojnih (do skora tvrdih) društvenih kategorija inicirao je upravo internet. Danas je i svima u Srbiji to potpuno jasno. Konačno. Mislim da će vreme preuveličavanja značaja mas medija, a umanjenja značaja društvenih medija uskoro biti iza nas.
Ono što me iskreno zabrinjava je da iako poučeni iskustvom Gutenberga, telegrafa, telefona, pa TVa nismo naučili da kada se menja način na koji komuniciramo menja se i društvo! Danas su uticaji „Ministarstva istine“ minimizirani, jer postoje dokazi izvesne prošlosti, a sadašnjost je takođe prativa i uporediva sa tuđim stvarnostima.
