Godine 1466, u prašnjavoj radionici u Firenci, jedan majstor slikar prima novog šegrta. Dečak ima četrnaest godina, nezakonito dete notara iz obližnjeg sela. Majstor ga uči kako da meša boje, kako da drži četkicu, kako da posmatra svetlost dok pada na tkaninu.
Kako će se ispostaviti, taj šegrt nije bio sasvim običan tinejdžer.
Umesto da samo ponavlja majstorove pokrete, Andrea del Veroki ga posmatra kako beleži sve što vidi. Crta ruke iz svih uglova. Posmatra kako se različito gužvaju različite tkanine. Postavlja pitanja o tome zašto senka pada ovako, a ne onako. Zašto se svetlost odbija drugačije od vode nego od stakla.
Kada su zajedno radili na „Krštenju Hrista“, Veroki je dao šegrtu da naslika anđela u uglu. Manji posao. Običan. Ali kada je šegrt završio, anđeo je blistao tako drugačije od ostatka slike da je Veroki shvatio: ovaj dečak već vidi svet na način na koji ja ne mogu.To je bila Verokijeva poslednja slika.
Levo anđeo šegrta, a desno anđeo njegovog učitelja
I Veroki, umesto da ga zaustavi, oslobađa mu prostor. Daje mu teže zadatke. Stavlja ga da radi na delovima slika gde treba više od puke tehnike. Gleda ga kako raste i vodi ga ka sopstvenoj visini.
Taj se šegrt zvao Leonardo da Vinči.
I dugujemo mu daleko više od Mona Lize (mada je veličanstvena). Dugujemo mu anatomske crteže koji su promenili medicinu – secirao je leševe po mraku da bi razumeo kako se mišići pomeraju ispod kože. Dugujemo mu skice letećih mašina, mostova, vojnih sprava koje neće biti napravljene narednih 400 godina. Ali možda mu najviše dugujemo za pristup učenju kojem nas je naučio: beleži sve što vidiš, propituj sve što misliš da znaš, spajaj ono što drugi razdvajaju. Umetnost i nauku. Lepotu i funkciju. Posmatraj, testiraj, spajaj, zapisuj.
Znanje je jedina stvar koju um nikada neće odbaciti, nikada je se neće uplašiti, i nikada za njega neće požaliti. – Leonardo da Vinči
2000 godina ranije, u Atini
Jedan čovek hoda po gradu i spopada slučajne prolaznike pitanjima. Kažu – neprijatnog i nezgrapnog izgleda, čudne naravi. Ne predaje. Ne propoveda. Razgovara. Pita trgovce o pravdi, političare o mudrosti, sveštenike o bogovima. I ne prihvata prvi odgovor koji dobije. Rastavlja svako ubeđenje pitanje po pitanje dok sagovornik ne shvati koliko (malo) zapravo zna i šta sve ne zna.
To ljude izluđuje! Na kraju ga i osude na smrt.
Taj se čovek zvao Sokrat.
Jedan mladić proveo je godine slušajući Sokratove razgovore i način na koji ih je vodio. Sokrat, taj velelepni majstor britkosti, ga je učio da misli. Da postavlja pitanja. Da ne prihvata odgovore bez pojašnjenja, da razlaže tuđa (a posebno svoja) ubeđenja.
Taj se mladić zvao Platon.
I njemu dugujemo više nego što većina zna. Ne samo u domenu filozofije već i prve nacrte organizacije države (te ideje danas žive u mnogim zakonima). Dugujemo mu metaforu pećine – priču o senama na zidu koje gledamo misleći da su sene stvarnost, jer samo smo sena svesni ne i onoga/onih koji bacaju svetlost da zasene istinu. Dugujemo mu i Akademiju, prvu instituciju gde se znanje prenosi sistematski, gde postoje učitelji, učenici i otvoren prostor za mišljenje.
Ja znam da ne znam i zato (za to) znam više od drugih – Sokrat
I u toj Akademiji, dvadeset godina kasnije, jedan mladić uči od Platona. Upija sve. Platon od njega traži da misli. Da i on propituje. Da gradi sopstveni metod.
Taj se mladić zvao Aristotel.
I dugujemo mu samu strukturu razmišljanja – logiku, način na koji dokazujemo kroz silogizam (svi ljudi su smrtni,, Sokrat je čovek, dakle…). Dugujemo mu i prvu sistematsku klasifikaciju prirode, ideju da svet može i mora da se razume i posmatranjem, ne samo mišljenjem. Osnovao je Licej i postavio temelje za više naučnih disciplina nego bilo ko pre ili posle njega.
Oni koji znaju, rade. Oni koji razumeju, uče druge. – Aristotel
Aristotel, kasnije, postaje učitelj mladom princu iz Makedonije. Uči ga etici, politici, filozofiji, granicama moći.
Taj se princ zvao Aleksandar Makedonski.
I dugujemo mu svet kakav poznajemo. Za 13 godina, od Makedonije do Indije, spojio je Istok i Zapad na način koji niko pre njega nije pokušao – spjajući kulture, ekonomije, gradove.
Sokrat → Platon → Aristotel → Aleksandar Makedonski.
Četiri generacije.
Svaki je išao dalje od prethodnog.
Ali nijedan ne bi stigao tamo da nije stajao na ramenima onog ko je bio pre njega.
Obrazac koji se ponavlja
Kada je Isak Njutn napisao svom rivalu Huku da je „stajao na ramenima divova“, po nekima je zvučao skromno. Mada ja smatram da je bio precizan. Njutn nije došao do zakona gravitacije sam. Gradio je na Galilejevim zapažanjima o padajućim telima, na Keplerovim zakonima kretanja planeta. Video je dalje, ali jer je stajao na ramenima svojih velikih prethodnika i tako i time video više i šire od njih. Kao i svi mi na svim njihovim ramenima i na ramenima svih koji su nam ostavili znanje u imanje
Svaki veliki uspeh pojedinca protkan je znanjem i iskustvima drugih.
Svaki čovek koji je stigao daleko, stajao je uz nekog ko je video dalje u tom trenutku.
Mogla bih čak da garantujem da iza svakog velikog čoveka u umetnosti, nauci, biznisu a posebno sportu stoji jedan ili više divova – jedan ili mnogo mentora koji su ga vodili, proširivali mu perspektivu, držali njegovo ili njeno uže dok se penjao do svog vrha.
Ukoliko sumnjate, testirajte (kako su nas poučili mudri filozofi): sledeći put kada čitate biografiju nekoga ko vas inspiriše, ili slušate podkast sa nekim ko je ostavio utisak na vas potražite taj deo gde pominje ljude koji su mu pomogli da vidi dalje. Uvek će biti tu. Možda sakriveni u zahvalnicama knjige, nabrojani kao svetionici, spomenuti kao prekretnice – ali biće tu.
Svoju knjigu „Biti uspešan u poslu“ razvojnog kompleta „Biti uspešan“ posvetila sam upravo svom mentoru
Zašto delim ovo sa vama
Danas dve trećine lidera sa Fortune 500 liste kaže da je mentor bio ključan za njihov uspeh.
Ne neka čarolija ili magija, neka posebna priča o sreći ili izuzetnom fakultetu na kojem su diplomirali. Čovek. Koji je bio tamo gde oni tek pokušavaju da stignu i pomogao im da dođu daleko – sve do ispunjenja svojih snova.
Od kada postojimo kao vrsta, oni sa širom perspektivom stajali su uz one koji žele više. Latinski magister. Nemački Meister. Sanskrtski guru. Uvek ista ideja: neko ko je već prošao putem kojim drugi tek kreće i ko je spreman da proširi perspektivu, usmeri, ohrabri i vodi.
Ukoliko na raskrsnici života zastanemo i pomislimo da bi dalje bilo brže uz mentora, biće dobro da imamo odgovore na sledeća pitanja:
Ko su ti ljudi?
Kako ih prepoznati?
I šta mentorstvo zapravo podrazumeva?
O ovim pitanjima pišem u narednom tekstu.
***
A evo i linka do prethodnog teksta serijala o mentorstvu pod naslovom: Da li ti treba mentor?
2020
Komentari