Bukiraj
Kategorije
Arhiva
Newsletter

Mali miš & snaga zajednice

Ovih sam dana prilično emotivna.

Na takav (emotivni) način doživela sam i opisala kampanju za Brendiranje Kosova. Bila sam i tužna, čini se.

U komentaru tog posta @PeckoPivo je dao predlog da se sastanemo (svi mi, ko-god da hoće) i pričamo na temu  imidža naše zemlje. Napravila sam anketu oko datuma i eto…

Zatim se onako debelo zamislim nad komentarom @drnch-a u istom postu koji me je potsetio na razgovor sa profesorom Wilcoxom i citirao rečenicu:

“…pozicioniranje zemlje nije predmet brenda/brendiranja već ukupnog ekonomskog razvoja…
Vlada, pa čak ni PR profesionalci ne bi trebalo da razgovaraju o brendu, već da razmatraju eventualne programe ekonomskog razvoja.”

Jeste, zaboravila sam tu rečenicu. Jesam. Jer mislim srcem. Nije mi to baš od pomoći da vam budem iskrena. I eto @drnch-ev komentar mi je vrlo važan.

Znam međutim da je svaka prilika da se pogledaju i čuju  ljudi koji osećaju –> važna prilika. Znam da niko od nas ne zna na koji način će neka (naizgled) mala stvar uticati na veću.

Znate onu pričicu u kojoj miš načuje da gazda na salašu postavlja mišolovku u dvorištu? Prepričaću je jer ne znam gde da nađem original.

Elem, on to (tako mali i fizički nemoćan) čuje, pa zamoli fizički „moćniju“ kokošku da tokom noći odgura mišolovku ukraj dvorišta kako se on ne bi uhvatio. Kokaška ga ćušne i nastavi svojim putem nezainteresovano. Ode miš kod svinje; ista molba – isti odgovor; nesrećan i na smrt preplašen odjuri kod krave; ista molba – isti odgovor, ćušne ga krava i nastavi svojim putem. Tužan mišić groznjičavo cupka celu noć. Ne zna šta će sa sobom u strahu od mišolovke postavljene na sred dvorišta. U taj čas u dvorištu cika-dreka! Izjuri miš iz rupe, kad ono domaćica nesrećno nagazila na mišolovku; povredila se; domaćin nju brzo u postelju; onda otrča u dvorište zakolje (onu) kokošku te domaćici skuva supu. Slaba vajda. Domaćica nikako da se pridigne iz postelje. Domaćin otrča u dvorište i zakolje svinju (onu), pa svinju pod mišku a ženu na karuce i kod seoskog lekara. „Evo doktore, pa ti pomagaj ako Boga znaš!“ Ništa bolje domaćici :(

Preminulia je u nekoliko dana. Bila je to velika sahrana. Celo selo… Na daći se ručala krava (ona).

Miš ostade.

Malopre sam od prijatelja dobila i ovu priču. Adekvatna je.
Jednog je Dana Svetac imao priliku popričati s Bogom te Ga upita: Gospodine, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgleda Pakao i Raj.
Bog odvede sveca do dvoje vrata.
Otvori jedna vrata i dozvoli mu pogledati unutra.
Na sredini sobe stajao je veliki okrugli STOL.
Na sredini stola nalazila se velika posuda s jako finom i mirišljavom hranom.
Svetac osjeti kako mu slina navire na usta.

Osobe koje su sjedile za stolom bile su izrazito mršave, ljubičaste boje i bolesnog izgleda.
Izgledali su svi izgladnjelo. Imali su žlice s jako dugačkim drškama koje su bile pričvršćene za njihove ruke.
Svi su mogli dohvatiti tanjur s hranom i uzeti malo, no kako je drška žlice bila duža do njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta.


Sveti se čovjek stresao na sam pogled njihovog jada i njihovih patnji.

Bog reče: „Upravo is vidio pakao.“

Bog i čovjek se uputiše prema drugim vratima.
Bog otvori druga vrata. Scena koju je čovjek ugledao bila je identična prethodnoj.
Bio je tu veliki okrugli STOL, posuda prepuna fine hrane koja mu je opet natjerala slinu na usta.
Osobe za stolom su isto imale žlice dugih drški.
No ovaj su put osobe bile dobro nahranjene i sretne te su razgovarale međusobno zadovoljno se smješkajući.

Sveti čovjek reče Bogu: „Ne razumijem!“
– Jednostavno je, odgovori Bog, sve ovisi o jednoj vještini. Oni su naučili hraniti jedni druge dok drugi NE misle ni na što osim na sebe same.

p.s. interesantan post na Novinarskoj patki

Komentari

  1. Miodrag Ristić

    Mi smo ono što smo. A možemo da budemo sve ono što želimo da budemo. Ja teško mogu (sve i da hoću) da promenim tebe. Naročito ako ti to nećeš. Najviše što realno mogu je da te navedem SVOJIM PRIMEROM da poželiš da se promeniš.

    Tako ja razumem pojam „avangarde“. I mislim da je to jedini realan put promene. Što se „stuba srama“ tiče mislim da je kontra produktivan. Svi znamo da smo u g…. do guše. Novo mazanje istim samo pojačava pasivizaciju i letargiju: „neće ovde ni za 100 godina…“- ili – „šta ja tu mogu kad je sve u …“ itd.

    Sa druge strane „oltar časti“ mi izgleda kao dobra ideja. Mada ne miriše mnogo na Balkan i bojim se da se nebi primila… Mnogo je efektnije i sočnije pljuvati, čerečiti, ismevati…

    Ali o tome se i radi, zar ne? Treba promeniti nešto. Na primer pristup?
    .

  2. Miloš Čirič

    Baš mi se sviđa Nikićeva ideja – naravno ako bude jako konkretna (šta je trebalo da se uradi, do kad i koliko je vremena več od tada prošlo a da se to nije uradilo). Ali bi isto tako dobro bilo imati i „oltar časti“ gde bi se opisivale dobro urađene stvari (koristne i u pravo vreme…). Treba imati oboje.
    Inače komentar profesora Wilcox-a nije ništa neubičajno za zapadni svet. Več duže vremena se takvim razmišljanima bave razne profesije (i PR!) i svi traže rešenja (nemojte zaboraviti da za razvoj robotike nisu najzaslužniji inžinjeri, a isto tako čini mi se da nema među dobitnicima Nobelove nagrade za ekonomiju nijednog ekonomiste…)
    Nažalost kad god sam prisutan na nekom skupu u Srbiji imam osečaj da se na Zapadni svet gleda kao na izlog gde potražiš šta se ti sviđa, uđeš i poneseš kući. Srbiju mogu na mesto gde njeni stanovnici žele biti staviti uglavnom oni sami. I isto tako kao što očekujete od šumadinca da kad počne živeti u Beogradu da se prilagodi beograđanima tako i Evropa očekuje prilagođavanje Srbije Evropi. Ali za takvo nešto potrebno je ono što je Dragana poentirala u prići o paklu i raju i što je clinton ispričao o Ruandi.
    Kako god sa velikim užitkom čitam tekste i komentare na Draganinom blogu i često jih prevodim te šaljem kolegama. Isto tako i sa nekih drugih blogova. Ali bih želeo da pokušate i sami u svojim pisanjima i obračanjima se što više približiti vrednostima koje želite. Svaku misao možete okrenuti kako satiru, kao psovku ili kao traženje nečeg pozitivnog. Naravno da nije moguče uvek biti pozitivan, posebno kad mislite, da je neko stvarno pogrešio. ali je na vama da potražite način, koji če jasno staviti do znanja šta mislite a da pri tome neče biti uvredljiv i da neče biti usmeren na čovekovu ličnost. Ako sam dobro shvatio Draganu je to i želja po zajedničkom pristupu ka reševanju stvari poanta njenog pisanja ovaj put

  3. Vladimir Nikić

    Prema Novoj teoriji mišljenja postoji emocionalna komponenta (pokreće nas na akciju) i kognitivna komponenta (pomaže da razlikujemo bitno od nebitnog). Zaključak: dobro je da si emotivna, to obećava akciju.

    Moj predlog je da se pokrene sajt, na kome će na stub srama postavljati svi oni koji ne rade svoj posao a za to su plaćeni (prijave kao na KradiMamu). Prvi tekst na ovom sajtu može da bude o zaslužnima za promo spotove u kojima je Srbija predstavljenja kao zemlja crkava.

  4. Никола

    Оно, чињеница да позиционирање земље зависи од економског развоја. Али, и економски развој зависи од позиционирања земље. На пример, што боља перцепција Србије међ’ странцима, већа је зарада од туризма, а капитал прибављен туризмом може се употребити за економски развој. Онако како је Дрнч рекао, да на „прављењу понуде треба радити а не на промоцији понуде“, не ради апсолутно нико. Сви раде и на прављењу и на промоцији понуде.

  5. Pedya

    Bilo mi je čudno već prvi put kad sam video, a sad mi je samo još čudnije. Ne znam da li je prevod u pitanju ili je profesor baš to mislio, ali da „PR profesionalci ne bi trebalo da razgovaraju o brendu, već da razmatraju eventualne programe ekonomskog razvoja“ zaista mi zvuči… pa, da ne budem grub… neadekvatno. PR profesionalci se bave komunikacijom, a neko drugi bi trebalo da se bavi „programima ekonomskog razvoja“. Aman. I nesporno je da nam je ekonomski razvoj neophodan, ali ne treba PR profesionalci da nas ekonomski razvijaju. Uz to, ne verujem da u ovoj Srbiji ne postoji ama baš ništa dovoljno lepo, interesantno, pozitivno, o čemu bi mogli da komuniciraju PR profesionalci, ali i da pišu neki blogeri (PR profesionalci ili ne, svejedno).

    Tvoja pozitivna energija mi se jako sviđa, čak toliko da se moja stečena skeptičnost pritajila i ostavila malo više prostora urođenom optimizmu. Čak i da se ništa konkretno ne desi posle najavljenog sastanka (a volim da verujem da hoće), sama prilika da se okupe neki ljudi dobre volje, da se razmene misli i ta pozitivna energija, već je dovoljan razlog da se čovek tamo pojavi. I kao što sam komentarisao na Draganovom blogu – onaj ko svojom energijom može da okupi ljude i savlada inerciju, da inspiriše na kreaciju (a mene si inspirisala, što takođe napisah kod Dragana), za mene je osoba od uticaja. Pa makar bila i bloger ;)

  6. Dragan Radović

    Jednom smo u gimnaziji vodili one slavne adolescentne mudre razgovore o tome šta je važnije, racionalno ili emotivno.
    Ja sam branio „tezu“ da je sve što je racionalno zapravo i „produkt“ emotivnog u nama.
    „I misao je vrsta osećanja“, bio je moj krunski adut koji sam ponavljao u toj „debati“ na velikom odmoru.
    Prošlo je dosta vremen od tad.
    Da se ponovo nađem u onoj klupi, rekao bih potpuno isto što sam rekao i tada.
    :))

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *