Godine, stare i nove

„… I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti, kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek.“ – Mika Antić

Moja škola u Odžacima nosila je Mikino ime. Kakva šteta što sam više od pola svog života o njemu znala samo iz Plavog čuperka.

Kakva šteta što toliko toga ne znamo, ne znamo da ne znamo ili ne znamo a mislimo da znamo.

Još nekoliko dana i u uspomene smeštam još jednu godinu svog života.

Kako se život igrao sa mnom ovih nedelja i ovih dvanaest meseci.

Dao mi je hrabrost za velike odluke, pa strahotu ljubavi, pa smrt tate… Nininu školu, pa samoću… neke nove ljude, a stare uklonio… Kakav ringišpil!

Rekoh sebi, Dragana novogodišnji post mora biti sunčan! Rekoh sebi Sunce nikada ne zalazi, samo se sakrilo iza neba i smejulji se novom danu. Ali opet, neke tihe tužne reči izlaze :(

Sve je spremno za slavlje.

Kakva fuckin godina! Kakav ringišpil!

Dragi moji dobri svete, dragi ljudi dobri, dobru vam želim ovu Novu i svaku opet! Dobru vam želim dobri ljudi, dobru godinu kakva vam je ćud, baš takvu!

Smejte se, jer sa vama i SVEt se smeje!

Stvarajte i rađajte bebe, milujte decu, dodirujte voljenima stopala ispod pokrivača, zaplačite ponekad, pružite ruke nekome… ma kome… neko će ih uhvatiti. Kuvajte, negujte cveće, zastanite kada nekome zatrebate… ne dozvolite veri da išeta iz vašeg srca prostranog!

Toliko još dobra baš na nas čeka! Toliko sreće! Toliko miline!

Neke dlanove moramo grejati još mnogo puta… Miriše na mir. Možda dolazi…