Zašto fokus klizi kako dan odmiče?

Radni dan uglavnom počne dobro.

Ulazimo u njega sa osećajem da imamo prostora u glavi. Otvaramo mejlove, brzo i rutinski, samo da „očistimo“ inboks. Sledi stand-up, kratko preletanje kroz statuse i rokove. Zatim prvi 1-na-1 razgovor. Nije težak, ali zahteva prisutnost. Slušamo, razmišljamo, biramo reči. Iz tog razgovora ulazimo direktno u projekat. Stiže poruka. Neko traži mišljenje. Kratak Zoom. Još jedan mejl, samo da odgovorimo dok je sveže.

Negde usput treba napisati izveštaj. Ili predlog. Ili tekst koji traži jasnoću, kreativnost i smisao.

I tu, bez jasne tačke prelaza, primetimo da se nešto promenilo.

Sedimo za stolom i znamo šta treba dalje da radimo. Znamo redosled, znamo temu, znamo očekivanja. Ali ne znamo odakle da krenemo. Fokus klizi. Ideje se ne vezuju jedna za drugu. Sve deluje suvo i teže nego ujutru. Hrana nam ne vraća energiju. Kafa nas na kratko trgne, ali nas ostavi napetijm nego pre. Pokušavamo da se saberemo i da izguramo radni dan, kako-tako.

I onda se radni dan završi. Odlazimo kući. Tokom šetnje sa psom, igre sa detetom ili treninga u teretani, pojavi se nešto što tokom dana nismo mogli da dozovemo. Iskra. Uvid. Misao koja se sama složi. Kao da smo živnuli iako je kraj dana.

U nama se ponovo pokrene sok života.

Pažnja kao prostor koji se može zarobiti

Pažnja nije prekidač koji uključujemo i isključujemo po potrebi. Pre bih rekla da je to prostor u kome mislimo, povezujemo misli i stvaramo smisao. Taj prostor se tokom dana sužava jer ostaje zauzet, mada se nama čini da smo ga potrošili.

Tokom radnog dana radimo mnogo stvari koje formalno okončamo, ali ih ne otpustimo. Izlazimo sa sastanka, a deo pažnje ostaje u tom razgovoru. Odgovorimo na mejl, a pitanje koje je otvorio ostaje prisutno. Završimo zadatak, a emocionalni ton ostaje u tom prostoru pažnje.

Pažnja je prostor u kome mislimo, povezujemo misli i stvaramo smisao.

U psihološkoj literaturi ovo se opisuje pojmom attention residue — zaostatak pažnje. To je stanje u kome pažnja ostaje vezana za prethodni kontekst i nastavlja da zauzima naš kognitivni, a često i emotivni prostor, iako smo već prešli na sledeći zadatak.

Kako dan odmiče, prostor pažnje se ne smanjuje. On se puni. Puni se stvarima koje su prestale da budu zadaci, ali su ostale prisutne. Stvarima koje su iza nas, ali su zaglavljene u nama.

Zato gubimo osećaj slobode u umu. Znamo čime treba da se bavimo, ali nemamo prostora u kome bismo to mogli da radimo.

Zaostatak pažnje je stanje u kojem pažnja ostaje vezana za prethodni kontekst iako smo već prešli na sledeći zadatak.

Kako radni dan zatrpa prostor pažnje

U jednom radnom danu prostor naše pažnje primi bezbroj novih stimulacija, ali gotovo sve što uđe i ostaje unutra.

Retko imamo priliku da jednu stvar zaista završimo u mentalnom smislu. Dostupni smo stalno. Prekidi su normalizovani. Emocionalna uključenost se podrazumeva i ne registruje kao napor. Prelaze između aktivnosti gotovo i ne primećujemo, samo primamo nove zahteve, nove razgovore, nove teme, dok ono prethodno ostaje prisutno.

U tim neosvešćenim prelazima naša se pažnja ne oslobađa, a prostor za novo postaje sve uži i zagušljiviji. Svaki sastanak ostavi mali trag. Svaki mejl doda mali teg. Svako „samo da proverim“ produži prisustvo nečega što je već trebalo da bude gotovo.

Pojedinačno deluje beznačajno. Kumulativno, prostor pažnje se puni do tačke u kojoj više nema vazduha. U sledeće zadatke ulazimo suvi, isceđeni, bez energije i strasti.

Ako sve to zamislimo slikovito, pažnja koja nam je potrebna za rad liči na jednu prostoriju. U tu prostoriju ulaze događaji: razgovori koji su se završili, pa sastanci koje smo formalno ostavili iza sebe i situacije koje su okončane po rasporedu, ali ne i u pažnji.

A niko (i ništa) ne izađe.

Prostorija se stalno puni. Vazduh postaje težak. Kretanje ograničeno. Misao nema gde da se smesti, nema gde da se protegne, nema gde da diše. Mi to osećamo kao mentalnu zagušljivost, težinu u glavi, nemogućnost da se povežu stvari koje znamo da bismo, u drugačijim okolnostima, mogli da povežemo.

U takvom prostoru ne pomaže još jedan zadatak.

Zato je, pre nego što pokušamo da se fokusiramo na sledeću obavezu, važno da napravimo prostor. Ne treba da dodajemo još nešto u već punu sobu, već da pomognemo svemu i svima koji su (za)ostali u prostoru naše pažnje da je fino napuste.

Zašto se oslobađanje ne dešava u glavi, već u telu

Iz te prepunjene sobe ne izlazi se razmišljanjem, verujte mi to sam prvo probala.

Zaostatak pažnje se ne oslobađa tako što sebi kažemo da je nešto završeno. Tokom kognitivno i emocionalno zahtevnih aktivnosti u mozgu se aktiviraju mreže zadužene za fokus, procenu i socijalnu regulaciju. Te mreže ostaju aktivne i nakon što je događaj formalno završen, jer mozak kraj prepoznaje kroz promenu stanja.

Dokle god stojimo na istom mestu, sa istim položajem tela i istim ritmom disanja, za mozak se ništa suštinski nije završilo.

Promena stanja tela menja dinamiku prostora pažnje i omogućava da se ono što je ostalo unutra konačno oslobodi.

Tehnike resetovanja pažnje u praksi

Kada pažnja ostane zatrpana prethodnim obavezama, potrebno joj je nešto konkretno da se oslobodi. Ovo praktikujem i prenosim kao savet u mentorskom radu – na preleskau iz obaveze u obavezu, nakon sastanka a pre početka novog; pre nego počnete novu vrstu rada, okrenete broj nakon nedavno završenog razgovora – a posebno kada vam je bitno da narednoj aktivnosti date dužnu pažnju pokušajte sledeće:

• Pokrenite se (šetnja, istezanje, čučnjevi, sklekovi)
  Kada se telo pokrene, menja se stanje nervnog sistema. Disanje se produbljuje, mišići se aktiviraju, a misli vezane za prethodnu obavezu počinju da gube na intenzitetu. Često već posle par minuta primetimo da više ne nosimo ono što smo sa sastanka poneli.
• Hodajte
  Ritam koraka uvodi red u mentalni haos. Pažnja se širi i prestaje da se drži jedne tačke. U šetnji se ideje same bokore, bez napora. Prošetajte stepenicama, napravite krug oko zgrade, odite po svež sok ili voće. Hodajte!
• Pustite neku upečatljivu muzičku numeru
  Jedan jak muzički komad preplavi čula i preseče kontinuitet prethodne teme. Telo reaguje prvo, a pažnja se odvaja od onoga što je bilo. Evo meni omiljene pesme za reset :) Ovu tehniku lako možete kombinovati sa prethodne dve!
• Pogledajte kratak video (poezija, smeh ili priroda)
  Vizuelni kontrast izvlači pažnju iz unutrašnjeg dijaloga i vraća je u sadašnji trenutak. Napetost popušta, a prostor se oslobađa. Važno je stati pre nego što nas preuzme beskrajni skrol. I još nešto – ne gledajte pametne klipove, podkaste… To će vam dodatno popuniti prostor pažnje. Za ovu namenu – restart. Evo mog predloga.
• Meditirajte ili praktikujte neku drugu tehniku tihovanja
  Mirno sedenje i disanje dozvoljavaju mislima da se same razvežu. Zaostaci pažnje gube snagu jer više nemaju za šta da se drže. Ova tehnika traži praksu, ali donosi duboke efekte.

Sve ove tehnike oslobađaju prostor u kome sledeći zadatak može da se smesti.

Za kraj

Produktivni smo onoliko koliko prostora pažnje uspemo da sačuvamo tokom dana.

Onog trenutka kada sebi dozvolimo da stvarno završimo ono što je već gotovo i napravimo jasan rez, sledeći zadatak ima gde da se dogodi.

U mom slučaju, oslobađanje zaostale pažnje promenilo je i tempo i kvalitet mog rada… kao da je isti dan dobio više prostora. Možda zaista ne treba da radimo duže ili više, već da radimo pažljivo, dajući pažnji dužni prostor.