Rad. Nema tajne. Nema magije. Nema lutrije. Rad, rad i još rada. Manje sna, više učenja. Manje zabave, više posvećivanja. Manje jalovih interakcija, više kvalitativnih inputa.
Najgore je kad si mlad. Ne. Najgore je kada si mlad i imaš potencijal. Tada dobiješ neku priliku, neki put tu je i brzi uspon. I tada, tek kad zakoračiš uzbrdo misliš da si već gore! Toliko je lepo – da ne veruješ da može bolje. Toliko je zadovoljstva – misliš trajaće dugo! I baš tad, vidiš divne plodove svakakvih izazova. Misliš, sve voće sveta za mene zri! I za mene je sazrelo. Ej! Sad je tu i ko zna da li će ga biti sutra! I bereš! Jedeš i daviš se u trenutku. I zapostaviš rad. Tu je prvi pad. Svako sledeće ustajanje je teže, jer je poverenja manje. Poverenja od ljudi koji daju kvalitativne inpute. Svaki put, posle svakog pada biće ih sve manje i posle svakog pada sve si više sam. Padala sam ja. I sad padam. I znam šta ti pričam!
I tad treba (još) više rada. I rizik sočnih voćnih izazova javiće se ponovo. Tako prolaze godine.
S godinama, ako nisi radio, radio i još radio sve je manje za tebe dozrelog voća. Sve je manje i prilika. Polako postaješ sasvim običan. Sasvim isti. Istovetan. Nema razlike između tebe i onog koji uopšte nikad i nije bio poseban! Isti ste. Ali sa jednom razlikom, ti si mogao nešto. A nisi. Mogao si. A nisi. Robert me je nedavno podsetio na nešto… rekao je: ne postoji ne mogu! Ili nećeš ili ne znaš; u oba slučaja Ti biraš poraz. Jer imaš priliku da izabereš da želiš ili da naučiš.
Dan traje 24 sata. Ima puno i previše sati u godini. Ili premalo. Zavisi od toga da li želiš. A možeš! To je sigurno. Sve je stvar Tvog izbora!
2020
[…] Link […]
Svaka cast! Najezio sam se dok sam citao ovo.
Hmm vrlo zanimljiv clanak koji me natera na razmisljanje. Trudim se maximalno da iskoristim svoj potencijal i talenat, i nikada ne odustajem, nikada se ne zavodoljavam sa trenutnom situacijom. Uvek moze bolje, uvek moze vise, samo treba biti uporan i verovati u to sto radis.
@Svetislav , da, to je neki psiho fenomen. Valjda od mukotrpnog rada pozelis da si dosao do kraja. Ali kraja nema :)
My dear – JUST KEEP WALKING!!! :)
Da, prvi pad je uvek kada se osecam sasvim sigurno, ko da ce taj trenutak da traje vecno.
I onda puf ;)
No, nisam pesimista kao sto mi deluje da ti jesi. Svaki pad me nauci mnogo vise nego uspon. Po meni je ona razlika izmedju uspeha i neuspeha samo u tome da li cu se posle pada dici ili ne. Za sada ide.
„tek kad zakoračiš uzbrdo misliš da si već gore!“ – tu je izgleda najveća zamka, i to ne samo kad si mlad..
[…] Dragana- “Tajna uspeha” […]
Potpuno si u pravu. Mnogi imaju potencijal, ali ništa sa tim ne urade. Možda nisu ni svesni, a ni dovoljno uporni. Pitanje je sad u kojoj meri su oni krivi, a koliko im neke druge okolnosti nisu naklonjene.
Ukoliko ne možeš promeniti situaciju… promeni stav o situaciji :)
Odlična razmišljanja Dragana, prav o teh stvareh tudi jaz razmišljam v moji sedanji situaciji. Sprašujem se kaj sem naredila, kaj bi še lahko, kaj drugače, ali sem se dovolj trudila, nenazadnje, sem se dovolj borila za prave interese, kljub oviram, ki so bila na moji poti? Glede na odzive pa sem lahko pomirjena, toliko lepih mailov sem dobila, da sem prav ponosna. To je največja vrednota in zadovoljstvo.
Uh, koliko bih se sada mogao raspisati o ovome, ali nemam vremena, moram raditi :-)
Gago, „Tajnu“ citam vec treci put zaredom, i stalno pominjem, koliko puta dnevno mislim o ovome i koliko je sve to dio nas! Hvala sto si prenijela nase misli! @Dragan: oni koji pomisle da su na vrhu brda, cesto zaborave da je sa druge strane neminovno pad, ako (se ) poljuljaju /povjerenje/, osim ako ne izgrade jos cvrsci oslonac i dobiju podrsku da skoce na jos vise brdo…
The world is full of people saying „I want!“ – The world belongs to people saying „I can!“
Fenomenalan post i na žalost veoma istinit. Sinoć sam odmah pisao duži komentar ali nije prosao pa ću samo dio ponoviti. Mislim čak da si trebala biti i malo oštrija kako bi sve bilo malo ilustrativnije za one koji imaju dilemu u kojoj su grupi, onoj koja ne može ili onoj koja neće. Mislim da je najveći problem što vrlo brzo pomisle da su na vrhu brda. O tome koliko je bitno da ne izgube povjerenje ljudi koji su ima dali šansu ne treba posebno pisati. I šta i kako posle toga? Još je možda veći problem što u onima koji im daju šansu da uče,rade i napreduju ubiju svaku volju i želju da ikada više ikome daju šansu a tek je to tragično.
Sve ovo što si napisala, znao sam u potpunosti. Ali nekako … u ovim trenucima (čitaj godinama) mi izgleda presudno. Tx :)
Da se nadovežem na Nikolu, način na koji mislimo važna je stvar.
Evo ga jedan post o -> De Bonu.
@salebab – to nije tačno; možeš da podigneš dizalicom.
Niko ne kaže da rešavanje problema mora da ima jedan put, svaki pravedan put ka rešavanju problema je dobar put.
Ne slažem se da ne postoji „ne mogu“. Postoji. Ne mogu da podignem 500 tona. ;)
Ko da si dobila inspiraciju zbog tvita kojeg sam pustio besan : edukacija, edukacija, edukacija ili #mrs idi kopaj…
Podrzavam u potpunosti sve sto si napisala.
Ko nije doziveo padove, i nije se vratio radom, radom radom, nisam siguran da ce shvatiti sta si sve sada htela da kazes.
A najgore je na svojoj kozi. I najgore je kad padnes pa ne mozes dugo da usptanes.
A najbolje je kada si okruzen pravim prijateljima, kada si okruzena ljudima koji znaju da cene, koji mogu da isprate tvoj pad. Pisem u tvoje ime a mislim na sebe, na druge, na sve.
I kada se podignes u visine, pretesko je ostati tamo i odrzati isti nivo, pad je neminovan, padovi su upozorenja i odlicni znaci da moramo jos vise i bolje.
Posle svakog pada i napornog rada, najlepsi je osecaj povratka i ponovnih rezultata.
Ceo zivot je stalno padanje i stremljenje ka najvecim visinama. A svako prema svojim mogucnostima.
Jeste prezalosno kada neko ko ima mogucnosti procedra zbog lenjosti iste.
Nije bezvezna izreka: rodi me majko srecnog pa me baci u blato!!!
Hvala Dragana! Ovakav podstreh mi je baš trebao :)