Kako da vladate brojevima umesto da im robujete

Zdravo. Ko si ti?

Postali smo brojevi. Kao i mnogo puta do sada, izum ili izmišljotina koja je izmišljena da nam služi, porobila nas je. Umesto da vladamo brojevima, sluge smo im ponizne. Učimo i svoju decu da im služe, pa su tako neka od prvih pitanja koja sufliramo deci da pitaju nove drugare: koliko imaš godina, koliko imaš braće/sestara, u koji razred ideš. Kada ih evaluiramo pitamo ih koju su ocenu dobili, koliko pluseva, koliko je još bilo petica ili kečeva u razredu, kakav im je prosek i koliko je drugara bilo sa njom/njim u parku. Bude se na broj, u školi su ograničeni brojem minuta školskog časa, brojem minuta za izradu zadatka. U razrede su poslagani po brojevima godina koje su nanizali, a broj s kojim napuste školu biće brojčana ulaznica za upis nove škole.

Mi sami, odrasli, još smo više sluge brojeva. Mi smo jedinstveni matični broj, poreski identifikacioni broj, broj pasoša, lične karte i broj vozačke dozvole, redni broj u policiji ili banci; mi smo svoj datum rođenja, adresa, broj nekretnina koje posedujemo; mi smo godine staža, broj godina rada u jednoj firmi, težina & visina, godine starosti, kalorije, mere i obimi; srednje smo vrednosti u nalazima krvi, broj cipela & konfekcijski broj. I dok smo trepnuli, brojevi su nas porobili. Baš kao i neki drugi izumi, poput društvenih mreža, sistema država i samog novca koji je izmišljotina nad izmišljotinama. Nekad mi deluje da bismo posumnjali u sopstveno postojanje da nemamo ove silne brojeve da o našem postojanju posvedoče.

Potreba da (se) saberemo, da uporedimo, da računamo i planiramo postoji milenijumima. Prvi “brojčani zapisi” pronađeni su u pećinama Južne Afrike, kao vertikalne linije (slične rimskom broju jedan), ugravirane na kostima babuna. Ti su zapisi stari oko 35.000 godina. Brojčani sistemi su unapređivani kroz istoriju još od Egipta (karakteri za brojeve 1, 10, 100, 1000 do milion). Rimljani su dalje razvijali svoje brojeve, stari Grci eksperimentisali sa “brojem” koji bi predstavljao “ništa” jer bismo bez ništa uočavali malu razliku između jedan i milion. Bez vrednosti za “ništa” ne bismo imali milonere i milijardere, jer, očigledno, njihovo bogatstvo se meri brojevima i novcem, izmišljenim konceptima kojima dajemo smisao prihvatanjem. “Ništa” smo pretvorili u nešto vremenom zahvaljujući Mesopotamnjanima, Majama i na posletku Indijcima u devetom veku nove ere. Tada je slavno i svečano i nula postala nešto.

Brojevi su sastavni deo prirode, ali samo su ljudi začarani brojevima. Brojevima je predefinisan broj latica različitog cveća, broj krila, nogu ili nizova u, na primer, ananasu čija je kora “podeljena” u dva niza spirala – jedan u smeru kazaljke na satu, drugi suprotno od smera kazaljki na satu. Broj definiše ananas, jer težina ananasa određuje da li će biti 5 i 8, 8 i 13 ili 13 i 21 spirala. Primetite sada ovde nešto zanimljivo – spirale na ananasu su 5, 8, 13, 21. Šta mislite o tim brojevima? Svaki je veći od prethodnog, da; ali je svaki i tačan zbir dva prethodna, što je fascinantniji zaključak. Upravo to je prirodi dobro poznat brojčani niz nazvan Fibonačijev niz. Drveće, od stabala do grana, raste po ovom modelu, raspored semenki u cvetu suncokreta sledi ovaj model, kao i broj pčela u narednoj generaciji. Sveta geometrija ili zlatni niz, [pre]definiše razne delove ljudskog tela (na primer prste u šaci ili proporcije lica) i prirodnih fenomena (na mirko i makro nivou poput uragana, ciklona, sazvežđa), ali ih ne određuje.

Priroda nije određena brojevima. Čovek je prihvatio da ga brojevi određuju.

Da li smo zaista robovi brojeva?

Brojevima priznajem veliki značaj, nama zameram na slabostima [uma] da njima vladamo. Opterećeni brojnim zabludama, predrasudama i uobičajenim mentalnim prečicama, koristimo brojeve da opravdamo loše procene, jadne investicije, logičke posledice naše nepromišljenosti i da učvrstimo svoje pogrešne teze. Kada su brojevi u pitanju, užasno smo smotani i nevešti, čak iracionalni. Rolf Dobeli u svojoj knjizi “Umetnost jasnog mišljenja” navodi rezultate eksperimenata koji su potvrdili da će čovek pešačiti deset minuta više kako bi kupio neku namirnicu za deset evra manje, ali kako gotovo nikome ne pada na pamet da “preduzme put od deset minuta da bi na drugom kraju ulice za isto odelo umesto 989 platio 979 evra.” Autor potom piše: “Ovo je primer iracionalnog ponašanja jer deset minuta je deset minuta, a deset evra je deset evra”. U istoj knjizi navodi se kako se ljudi jednako plaše rizika zagađenja hemikalijama iznosio on 99% ili 1% – odnosno, samo nulti rizik prihvatamo kao spasonosan. Nulti rizik, kao i nula kao takva – izmišljotina je, ali mi jednostavno nismo u stanju da to jasno sagledamo.

Nasim Taleb se brojevima bavi na različite načine, a u svojoj knjizi “Koža u igri” navodi kako analitičari daleko češće greše nego što su u pravu. Oni vremenom postaju sve opušteniji u procenama, sve se lakše “gađaju” brojkama i verovatnoćama jer ih niko nakon greške ne poziva na odgovornost, a u slučaju da kao “ćorava koka” i ubodu neko zrno i pogode, slavljeni su od svih i sobom očarani. Taleb, dalje, predlaže da se uvede obaveza plaćanja određene sume u nekakav “fond pogrešnih prognoza”, verujući da bi malo pažljivije [pr]ocenjivali, a za silne promašaje analitičara u zdravstvu, sportu, ekonomiji barem bismo skupili dovoljno novca za učenje budućih da u razmišljanju i zaključivanju budu pažljiviji.

Hans Rosling u svojoj knjizi “Faktologija” navodi kako na pitanja o procentima, i životu u brojevima uopšte, šimpanze (da, majmuni) odgovaraju tačnije od ljudi. Evo kako nas i u upravljanju ljudskim resursima brojevi varaju. Rekli bismo da veći broj ljudi u timu povećava produktivnost, ali nas i taj broj vara. Što je više ljudi u timu, produktivnost opada, pa tako ako u timu na jednom zadatku radi jedna osoba ona daje svoj maksimu (što je, da budem precizna 96%). Već dve osobe neće raditi duplo bolje, a kada je angažovano osam ljudi, svaki od njih koristi samo 49% svoje snage (R. Dobeli). Ovaj se fenomen naziva “socijalno lenstvovanje” i zanimljivij je jer, osim što nas i ovde brojke zavode, pokazuje kako se ponašamo u grupi, kako naša efektivnost opada, ali kako ne opada nikad na nulu – ne jer “ništa” ne postoji, već jer bismo tako skrenuli pažnju na sebe i izazvali društveno negodovanje i druge posledice. Radićemo taman onoliko koliko je nužno da se ne primeti koliko ne radimo i da se nikako ne desi da neko primeti da uopšte ne radimo. Japanci su ovaj problem rešili i pobedili brojke tako što svaki član tima dobija specifičan zadatak koji se odvojeno meri i prati, pa je tako efikasnost svakog zaposlenog blizu 100% ne jer su ljudi vredniji, već jer se njihova lenjost lako uočava. Brojke rade za njih, jer ne robuju svi narodi brojevima jednako. Postoje, međutim, zemlje u kojima ne da se ne zna koliko se radi u, primera radi, službama javne uprave, već se ne zna ni koliko ljudi uopšte radi u tom sektoru. Nekima je svaka matematika viša matematika, a brojevi glavni adut manipulacije i obmane.

Evo nekoliko primera u kojima usvajamo brojeve bez udubljivanja, a koji ama baš ništa pouzdano ne govore: “Novi restoran je top! Masa ga hvali!” ili “Ljudi žive bolje, prosečan životni vek je 70 godina, a početkom dvadesetog veka iznosio je oko 30” ili “Planeta je prenaseljena. Treba nam manje rađanja” ili “Umrlo je čak 1000 ljudi!” U nastavku teksta obrazložićemo zašto nam sve ove i mnoge slične izjave, zaista ne govore mnogo. Na listu čestih brojčanih manipulacija dodajem i: „Beležimo rast od 4%“, pa onda „Ogromna većina mu veruje“, ili „Otvoreno je 1000 radnih mesta“. Neke od poznatijih brojčanih obmana su i „Ankete pokazuju“ i ona čuvena „Studije su potvrdile“.

Kako da se služite brojevima umesto da im robujete

Najbolji način da znate više i razumete svet bolje je da mislite svojom glavom. Ovde ne mislim na to da posedujete mišljenje, koje se lako usvaja (putem medija i društvenih medija), kupuje (na predavanjima, u školama, pa čak i na internetu), da ga kradete od drugih (preuzimajući čitave koncepte i razjašnjenja koja neko drugi – poznavali ga ili ne, sažvaće i podeli u kolumni, videu, TV gostovanju ili na svom zidu na mrežama). Misliti i imati mišljenje dve su sasvim različite stvari. Prva je aktivna – podrazumeva da analizirate, upoređujete, propitujete, pratite i proveravate pa da na osnovu toga formirate svoje mišljenje. Imati mišljenje je, pak, pasivna kategorija – nije ni znanje, a šta god da je nije vaše.

A ko ste, ukoliko ne mislite? Sposobnost mišljenja, planiranja i imaginacije čini nas najfascinantnijiom živom vrstom na ovoj planeti od njenog postanka daleke četiri milijarde godina unazad – a postojalo je mnogo živih vrsta u tom periodu. Ono po čemu smo najizuzetnij, što nas je dovelo ovde gde jesmo da upravljamo gotovo svim na maksimalni mogući način, koračajući čak i svemirom, je i ono što će nas učini značajnim u budućnosti kada svaku kancelariju i svaki dom bude krasio neki super kompjuter sa kojim se nećemo boriti mišljenjem već sposobnošću da mislimo – šareno, bogato, nepredvidivo i radoznalo. Da biste mislili, morate učiti. Misliti i učiti je najlakše kroz postavljanje pitanja. Možda je radoznalost ubila neku nesretnu mačku, ali nas bi definitvno mogla da spasi.

Evo kako pitanjima pobeđujemo brojke i kako lako možemo preuzeti makar malo više kontrole nad svojim životom.

Jedna od omiljenih činjenica koju sam istražila je da danas žene rađaju u proseku dvoje dece (2,5), a da su pre sto godina rađale oko petoro. Rast populacije naše planete za čak 6 milijardi u poslednjih 120 godina nije posledica rađanja, već rezultat društvenog progresa. Taj progres je podrazumevao da je stopa smrtnosti dece uzrasta do 5 godina drastično pala sa 44% na 4% (u devetnaestom veku bi preminulo 44 od 100 dece pre navršene pete godine, dok je danas taj broj 4 od 100). Taj progres znači da deca nisu neophodna za održavanje domaćinstva, te da mogu da se edukuju, kao i majke koje osim sopstvene edukacije mogu posvetiti veću pažnju deci. Taj progres je doneo vakcine, penicilin, preventivne metode i radiologiju i mnoge druge zgodne izume, kojima smo naučili da vladamo, da ih koristimo i da nam služe. To nismo naučili o brojevima iako su i oni plod našeg uma. Jasno je koliko je “šuplja” tvrdnja “Planeta je prenaseljena. Treba nam manje rađanja”. Iako na planeti živi daleko više ljudi, ta informacija nije posledica rađanja i tako dovedena u korelaciju i postavljena u uzročno posledičnu vezi, klasičan je primer obmana kojima smo bez naše volje izloženi, a svojom voljom podložni. Ako je neko bolji, u poređenju sa kim; ako je neko veći, na osnovu čega; ako je nešto zastrašujuće – za koga tačno?

Kada pročitate ili čujete izjavu „Beležimo rast od 4%“ [za]pitajte:

1. Da li možemo više?
2. Ko beleži veći rast i zašto?
3. Rast od 4% je rast tačno čega?
4. U čemu se on ogleda?
5. Ko ga [sve] meri i da li različite mere pokazuju različite rezultate? A zašto?

Izjavu „Ogromna većina mu veruje“ možete propitati na sledeći način:

1. Ko čini tu većinu?
2. Kako znamo da je ogromna, a kako možemo potvrditi da je većina?

„Otvoreno je 1000 novih radnih mesta“ isto možete provetriti:

1. Koliko ih je u istom gradu zatvoreno u određenom periodu i zašto?
2. Kolika će biti plata tim ljudima?
3. Na koji period i pod kojim uslovima su zaposleni?
4. Po kojim kriterijumima?
5. Da li kao grad/država tim zapošljavanjem dobijamo istom/manje/više nego zapošljavanjem u nekoj drugoj firmi?

„Ankete pokazuju“, „Naučnici veruju“, a „Studije su potvrdile“, pod obavezno propitujte jer se na taj način najlakše u naše umove usađuju mišljenja zabludom zvanom pozivanje na anonimni autoritet. Čak i da autoritet nije anoniman, to i dalje ne znači da je kredibilan. Evo kako tome da pristupite:

1. Koje ankete? Koji naučnici i koje studije?
2. Postoje li ankete i studije koje isto to osporavaju?
3. Koji su argumenti naučnika koji to negiraju?
4. Da li je ta anketa i studija samo to potvrdila ili je došla do još nekih zaključaka?
5. Ko je finansirao tu anketu ili studiju?
6. Koje slične ankete i studije su iste organizacije sprovele i sa kojim zaključcima?
7. Postoji li obrazac u njihovom zaključivanju? Zašto?

Naravno, ukoliko nemamo vremena, interesovanja ili znanja, mi stvari nećemo ili hteti ili moći da propitatmo. Zapamtite samo da to što nešto ne propitate, jer vas ne zanima, nemate o tome znanja ili za to vremena, ne znači da vam se tuđa mišljenja koje  svakako i konstantno usađuju u vašu glavu, neće zapatiti. Tako i počinjemo da imamo mišljenje o svemu i svačemu, sve manje misleći o onome što je za nas zaista bitno.

Radjard Kipling je napisao divnu pesmu o šest iskrenih “ljudi” koja glasi nekako ovako (moj slobodni prevod):

Čuvam šest iskrenih ljudi,
(oni su me naučili svemu što znam)
Njihova su imena: Šta i Zašto i Kada
i Kako i Gde i Ko.
Šaljem ih svuda…

Pet zlatnih pravila da manje robujete, a više vladate brojevima i [zab]ludama

1. U vezi sa svakom brojkom koju čujete, zatražite barem još jednu informaciju koja će tu brojku staviti u kontekst.
2. Ne žurite da imate mišljenje. Sasvim je u redu da postoje teme, osobe i oblasti o kojima nemate mišljenje.
3. Čak i kad mislite, kada nešto smislite i formirate svoje mišljenje, zapamtite da je to samo vaše mišljenje, nastalo iz vaših ubeđenja, na osnovu informacija koje su vama lično privukle pažnju (zbog predubeđenja koja imate ama baš o svemu & svakome). Nema potpune sigurnosti, pa stoga ni trajnog mišljenja, pa tako ni univerzalnih istina. Istine su lična stvar, isto je i sa mišljenjem.
4. Naoružajte se radoznalošću. Neka vaše razgovore, konzumiranje medijskog sadržaja i bavljenje temom koja vas zanima, krasi želja za spoznajom, ne želja da budete pametni, da budete u pravu ili dokazivanje da je vaše mišljenje bolje od drugih.
5. Nije problem da promenite mišljenje, nakon što bolje promislite, nakon što se okolnosti i vaše znanje s vremenom promene. Moj je otac govorio da samo glupi i mrtvi ljudi ne menjaju mišljenje. On je voleo da misli.

Vladajte brojevima, to je lakše nego što mislite. Ali, pre svega, (za)vladajte sobom. Vladati sobom je malo teži pohod, ali pohod vredan življenja.

✻ Šta mislite, kako mislite? Mislite li da bi moglo bolje? Možete bukirati predavanje, radionicu ili kombinaciju na temu ovog teksta za sebe, svoju kompaniju ili događaj koji organizujete putem sledećeg linka. Tekst je izvod iz grupe mojih proizvoda „Mind your mind“. Kako da mislite jasnije, lateralno, kako da rezonujete i kreirate originalne ideje i da bolje vladate sobom, svojim biznisom, da donosite mudrije odluke i ostvarite bolju prodaju – može se naučiti. Preko hiljadu ljudi i na stotine kompanija sa kojima sam do sada radila, potvrđuju da ima načina. Naravno, samo ako mislite da treba. Promislite o tome.

Odrasli vole brojke. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas ne pitaju za  najbitnije.  Nikad  vam  ne  kažu:  „Kakav  mu  je  glas?  Koje  igre  voli?  Skuplja  li  leptire?“  Nego vas pitaju: „Koliko je star? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zarađuje njegov otac?“  I  tek  tada  misle  da  ga  poznaju.  Ako  odraslima  kažete:  „Video  sam  divnu  kuću  od  crvenkaste cigle, sa geranijumom na prozorima i golubovima na krovu…“, oni nisu u stanju da  zamisle  tu  kuću.  Treba  im  reći:  „Video  sam  kuću koja vredi sto hiljada franaka.“ Onda oni uzvikuju: „Kako je lepa!“ Vi  im,  tako,  kažete:  „Dokaz  da  je  mali  princ  postojao  je  to  što  je  bio  prekrasan,  što  se  smejao  i  što  je  želeo  ovcu.  A  kad  neko  želi  ovcu,  to  je  dokaz  da  postoji.“  Oni  će  slegnuti  ramenima  i  smatrati  vas  detetom!  Ali,  ako  im  kažete:  „Planeta  s  koje  je  došao  je  asteroid  B612“ – biće uvereni i ostaviće vas na miru. Takvi su oni. Ne treba im zameriti. Deca treba da pokazuju razumevanje za odrasle. Ali, naravno, mi, koji poznajemo život, baš nas briga za brojeve! – Mali princ, Antoan de Sent Egziperi