Zašto uspešni eksperti postaju slepi za inovacije

Profesorka s Harvarda Barbara Minto provela je godine proučavajući najuspešnije konsultante u Mekinziju – prestižnoj konsultantskoj kompaniji koja savetuje najveće korporacije sveta. Htela je da razume zašto neki konsultanti postaju legendarni u rešavanju problema, dok drugi stagniraju uprkos ogromnom iskustvu.

Otkriće je bilo fascinantno i zabrinjavajuće istovremeno: što su konsultanti duže bili u industriji, to su brže nalazili rešenja za poznate tipove problema. Ali su, istovremeno, postajali slepi za inovativne pristupe koji su dolazili iz potpuno drugih oblasti. Vrhunski stručnjaci za bankarstvo nisu videli rešenja koja su dolazila iz tehnologije. IT eksperti su propuštali uvide iz psihologije. Finansijski analitičari su ignorisali obrasce iz biologije. Minto je uvidela da se radi o široj pojavi – što više postajemo eksperti u svojoj oblasti, to nam se um više „zatvara“ za spoljne uticaje. Ulazimo u tunel i vid nam se sužava. U mraku smo za sve osim za svetlo sopstvenog iskustva. To je zamka kristalnog znanja.

Psiholozi su otkrili da naš um funkcioniše koristeći dve vrste inteligencije. Kristalna inteligencija je kao perfektno organizovana biblioteka: sve što smo ikada naučili – svako iskustvo i veština, stoje složeni na policama našeg uma, spremni za korišćenje kada nam zatrebaju. Ova biblioteka se bogati tokom godina i čini nas sve efikasnijim u rešavanju problema koje već poznajemo.

Fluidna inteligencija je ona koja toj biblioteci daje život – sposobnost da se postojeće znanje ne koristi samo reproduktivno, već da se kombinuje na nove, neočekivane načine. Ona (re)kreira mostove između različitih polica naše mentalne biblioteke i omogućava nam da vidimo veze koje drugima promiču.

Problem nastaje vremenom. Što više punimo police kristalne biblioteke specijalizovanim znanjem iz jedne oblasti – to nam je teže da budemo fleksibilni i otvoreni za dobra koja donosi fluidna inteligencija. Postajemo zarobljeni u iskustvu sopstvenog uspeha, oslanjajući se na alate i metode koji su nam ranije donosili rezultate, čak i kada se suočavamo s potpuno novim izazovima.

Mentalni modeli – moćan alat za povezivanje različitih disciplina

Mentalni modeli su uprošćena objašnjenja kako stvari funkcionišu – ali ne zaboravite da je „uprošćeno“ ovde ključna reč. To su mentalne mape koje svesno izdvajaju ključne informacije dok ignorišu nebitne detalje, baš kao što obična mapa prikazuje puteve i važne objekte, a ne svaki kamen na putu. Charlie Munger, legendani investitor i partner Varena Bafeta, objasnio je ovo elegantno: „Ako hoćeš da budeš dobar mislilac, moraš da razviješ um koji može da preskoči granice različitih oblasti. Ne moraš da znaš sve iz svake discipline – samo uzmi najbolje velike ideje iz svih njih i nauči kako da ih kombinuješ.“

Snaga (ili sila) mentalnih modela leži u njihovoj praktičnoj primeni. Kada vidimo da neko ne odgovara na poruke, automatski biramo jedan od nekoliko mentalnih modela: „ljudi su bezobrazni i ne poštuju moje vreme“ ili „možda je zauzet i ima važnijih prioriteta“. Prvi model nas frustrira i nagoni na konfrontaciju. Drugi nas čini razumnim, strpljivim i nagoni na empatiju. Ista situacija, potpuno drugačiji emocionalni i akcioni ishod – sve zbog mentalnog modela koji biramo.

Problem je što većinu mentalnih modela uzimamo iz naše uske profesionalne oblasti i sa dosadašnjih (dobro utabanih) staza iskustva. Menadžer koristi poslovne okvire, psiholog se oslanja na bihevioralne modele, inženjer gleda sve kroz prizmu sistema i procesa. Ali neki od najmoćnijih mentalnih modela dolaze iz naizgled potpuno nepovezanih oblasti. Kada kroz svoj rad kažem da je dubina (ekspertiza i profesionalno znanje) važna da izgradimo ime i uticaj u svojoj oblasti, ali da nema daljeg rasta bez širine (pogleda na svet van uskog vidika naše struke) – mislim upravo na ovo.

Dubinom možemo postati uspešni, ali samo uz širinu možemo uspešni i ostati.

Sećam se trenutka kada sam shvatila da me fizika, koju nisam pipnula od srednje škole, može naučiti više o uspešnom vođenju tima nego bilo koja menadžment knjiga. Bilo je to tokom rada sa klijentom koji se žalio da „ništa ne funkcioniše kako treba“. Sećam se kako sam lako povezala njegove probleme sa osnovnim zakonima prirode. Evo kako to izgleda…

Termodinamika: Zašto nema reda bez rada

U fizici, drugi zakon termodinamike je možda najelegantniji i najtužniji zakon univerzuma istovremeno. On kaže da entropija (mera nereda) uvek rasta u bilo kom zatvorenom sistemu. Drugim rečima, univerzum prirodno teži haosu. Dečija soba se neće sama pocistiti (mada to naši mališani potajno priželjkuju) – potrebna je energija i rad da se održi red. Zvezde se gase, strukture se ruše, led se topi u vodu, pa čak i ljubav bledi.

Svojim klijentima uvek govorim da samo RAD održava RED. Nerad stvara nered. Ova jednostavna rečenica krije duboku mudrost: entropija je porez univerzuma na vreme. Sve što važi, sve što je lepo organizovano, sve što funkcioniše – mora se aktivno održavati ili će se prirodno vratiti u haos. Odnosi, sklad, timski duh… sve zahteva rad. A mi, baš kao i naši klinci, mislimo da jednom uređen sistem – ostaje u redu zauvek.

Samo rad održava red.

Jednom prilikom sam sa Anom delila svoje mišljenje o tome zašto joj se biznis „raspada“ uprkos odličnoj početnoj strategiji.

„Tvoja kompanija je kao tvoja radni sto – bez konstantnog, svesnog ulaganja energije u održavanje sistema, procesa, timske kulture, komunikacijskih tokova – sve se prirodno vraća u haos.“ Ana je imala briljantan startup koji je na početku funkcionisao kao švajcarski sat. Imala je jasnu viziju, odličan tim, dobru strategiju. Ali nakon početnog zamaha, stvari su počele da se komplikuju naizgled bez razloga.  „Mislila sam da će, kada jednom postavim dobar sistem, sve da radi samo od sebe“, priznala je frustrirano.

To je bila njena aha! moment. Uspeh nije destinacija koju dostigneš i tu ostaneš zauvek – to je kontinuiran proces održavanja reda protiv prirodne tendencije ka haosu. Ana nije razumela da uspešan biznis zahteva svestan i kontinualni rad na ljudima, procesima, kulturi – baš kao što uredan radni sto zahteva redovno pospremanje. Od tada Ana regularno „radi“ na svom biznisu. Investira energiju u redovne jedan-na-jedan razgovore sa timom, u poboljšavanje procesa, u jačanje kulture. Ne čeka da se problemi nagomilaju ili reše sami od sebe – preventivno ulaže energiju. Njena kompanija ne samo da je opstala već je počela eksponencijalno da raste, jer je naučila da radi sa, a ne protiv prirodnih zakona. Sada uspeh (i red) ne uzima zdravo za gotovo, radi za red i razume zašto to radi.

Na ovom mestu razumno je zapitati se – a šta je sa samoregulišućim sistemima? Na primer u knjizi „Biti uspešan u poslu“ sam pisala o mravima. Oni grade kompleksne kolonije bez centralnog menadžmenta. Onda, naše telo funkcioniše bez svesne kontrole – zar ne? Da li oni krše zakon entropije? Ne – oni ga pobeđuju kroz kontinuiran rad. Mrav nikad ne odmara, srce nikad ne prestaje da kuca. „Samoregulišući“ ne znači „besplatan“ – to znači da je energija ugrađena u sistem, ne da je energija nepotrebna.

Isto važi i za lične navike. Zašto misliš da se automatski vraćaš starim obrascima ponašanja? Jer je to prirodno stanje – entropija u akciji. Nove navike zahtevaju kontinuiranu energiju (i svestan rad!) za održavanje, sve dok ne postanu deo tvoje „nove prirode“ koja se sama održava kroz ponavljanje.

Inercija: Zašto je početak uvek najtežji

Inercija je možda najtemeljniji zakon prirode i najdublje objašnjenje zašto je promena tako teška. Prvi Njutnov zakon kaže da telo u mirovanju teži da ostane u mirovanju, a telo u pokretu teži da ostane u pokretu. Inercija je uporno protivljenje univerzuma bilo kakvoj promeni.

Fizička logika je jednostavna: što je nešto masivnije, to se više opire promeni. Pero se lako pokreće najblažim vetrom jer ima minimalnu masu. Kamenu stienu moramo gurati velikom silom jer ima ogromnu masu. Zato je potrebno više energije za promenu velike kompanije (i tromih sistema), nego malog startapa ili preduzteničke radnje (iako ovi drugi ne shvataju tu prednost i ne koriste je predano).

Ali inercija nije samo fizička pojava – to je duboka metafora za razumevanje navika, uverenja, organizacijskih kultura i našeg inherentnog opiranja promeni. Što duže držimo neko uverenje ili naviku, to je „masivnija“ i potrebna je veća sila da je promenimo. Naša mentalna inercija je razlog zašto je lakše nastaviti sa poznatim obrascima nego eksperimentisati sa novim.

Stefan, direktor i vlasnik IT kompanije, godinama je pokušavao da uvede agilne metodologije u svojoj organizaciji od 200 ljudi. Svakih nekoliko meseci bi pokretao novu inicijativu za promenu – novi softver, nove procedure, nova obučavanja. Ali ništa se nije zadržalo. Posle početnog entuzijazma, sve bi se vratilo na staro. „Kao da guram ogroman kamen uzbrdo“, žalio se. „Čini mi se da organizacija ima svoju volju koja se opire bilo kakvoj promeni.“

Kad smo propričali o inerciji, sve je postalo jasnije: „Organizacija je kao masivno telo – što je veća i starija, to jače se opire promeni. Nije to jer nas naši ljudi i sistem sabotiraju, to je prirodni zakon. Ali jednom kada se pokrene u pravom smeru, i pozitivna promena postaje gotovo nezaustavljiva.“

Stefan je promenio pristup. Umesto velikih, dramatičnih transformacija koje zahtevaju ogromnu količinu energije za prevazilaženje organizacijske inercije, počeo je sa malim, doslednim potezima. Mali koraci zahtevaju manje energije za prevazilaženje statusa quo. Jedan novi proces mesečno. Jednu novu naviku u timskom radu. Jednu malu promenu u komunikaciji.

Posle šest meseci organizacija je počela sama da traži nova poboljšanja. Posle godinu dana, promena je postala samodrživa. Inercija je radila u njegov korist – jednom pokrenuta promena je generisala momentum koji je činio dalje promene lakšim.

Tajna genijalnosti Leonarda da Vinčija

Leonardo da Vinči nije bio najbolji slikar, anatom, inženjer ili botaničar svog vremena – postojali su specializovani majstori u svakoj od ovih oblasti koji su ga nadmašivali u tehničkim veštinama. Ali Leonardo je bio jedini koji je video duboke, skrivene veze između svih tih oblasti.

Njegova genijalnost je ležala u sposobnosti da kombinuje mentalne modele iz fizike, biologije, umetnosti, matematike i inženjerstva na načine koje niko pre njega nije ni pokušao. Termodinamiku je primenjivao na razumevanje kako voda teče kroz kanale i kako se toplota kreće kroz materijale. Inerciju je koristio da dizajnira mašine koje maksimalno koriste momentum. Anatomiju je kombinovao sa geometrijom da bi stvorio proporcije koje čine njegovu umetnost bezvremenskom. Njegova revolucionarna otkrića nisu dolazila iz duboko poznavanja jedne oblasti, već iz sposobnosti da vidi obrasce koji se ponavljaju kroz različite discipline. Kad je proučavao cirkulaciju krvi u ljudskom telu, video je iste principe koji vladaju protokom vode u rekama. Kad je dizajnirao leteće mašine (omnikoptere), kombinovao je svoja zapažanja o anatomiji ptica sa principima mehanike i aerodinamike.

Nas uče i treniraju da smo eksperti, uskostručni, duboki. To je jedan od razloga zbog kojeg sposobnost povezivanja naizgled nepovezanih oblasti postaje sve ređa – i sledstveno sve vrednija. Najveće inovacije u biznisu danas dolaze upravo na preseku različitih disciplina: fintech kombinuje finansije i tehnologiju, behavioralna ekonomija spaja psihologiju i ekonomiju, „design thinking“ povezuje umetnost i biznis strategiju. Nije potrebno (a ni moguće) postati ekspert u svemu, ali je potrebno (i moguće) da razvijemo sposobnost da vidimo veze koje drugima promiču. Potrebno je (i moguće) da naučiš jezik veza, jezik analogija, jezik metafora, jezik mentalnih modela koji probija granice kutija u koje svet pokušava da te ugura.

Nije potrebno (a ni moguće) postati ekspert u svemu, ali je potrebno (i moguće) da razvijemo sposobnost da vidimo veze koje drugima promiču.

Tvoj sledeći korak

Kada si poslednji put razgovarao sa nekim iz potpuno drugačije industrije o tome kako oni rešavaju probleme? Probaj – svake nedelje nauči jedan mentalni model iz područja koje ti je strano (predlažem da kreneš od fizike i biologije). Svakog meseca pročitaj knjigu (ili barem članak u stručnom magazinu) na temu koja te plaši svojom temom. Ako radiš u IT-u, poseti poljoprivredni sajam. Ako si umetnik, idi na tech konferenciju. Svaki dan ti nudi nebrojene prilike za širenje perspektive i povećanje ključaonice. Razgovaraj sa taksistima o najzanimljivijim mušterijama – oni su hodajuće studije slučaja o ljudskom ponašanju. Pitaj ljude šta većina pogrešno misli o njihovom poslu. Te zablude često otkrivaju i naše vlastite predrasude.

Zaslužuješ da budeš ono što možeš da budeš. Sve manje od toga premalo je da mu posvetiš ceo svoj jedinstveni život. A da to budeš, treba da vidiđ, širokoVIDIŠ. 

Praktičan korak: U Radnoj svesci uz knjigu „Biti uspešan u poslu“, Vežba 3.3 „Umnoži znanje kroz interdisciplinarnost“ te vodi kroz mapiranje tvoje kristalne biblioteke i identifikovanje područja za proširivanje.

Referenca:I nterdisciplinarnost kao mentalni model – „Biti uspešan u poslu“, poglavlje „Množenje“.