Šta imaju najjači među nama, a šta ostale čini nemoćnim?

Decenijama govorim istu stvar na različite načine: svi možemo. Možemo onoliko koliko hoćemo. Ukoliko mnogo želimo, mnogo ćemo i moći. Govore mi da sam vanzemaljac. Da nisam „reper“. Da nemam pravo da to tvrdim, jer sam ja – ja, a drugi su drugi. Da sam posebna, drugačija, od druge gline napravljena.

Ali ja nikad nisam odustajala od te ideje. Jer sam u svom radu sa hiljadama ljudi, iznova i iznova videla isto: neki od nas koji nemaju ništa više od drugih – ni više talenta, ni više para, ni više sreće, postaju neuporedivo moćniji od ostalih. I obrnuto, neki koji imaju sve na raspolaganju ostaju meki, slabi, nepostojani. Razlika nije u tome gde smo i od čega smo. Znala sam da je po sredi nešto treće.

I onda sam se, posle mnogo godina, vratila hemiji, mojoj srednjoškolskoj ljubavi. I uvidela argument koji mi je nedostajao, a koji rado delim na predavanjima. Ovo jeste samo metafora, ali samo to malo širine nam nekada fali da pronađemo više smisla. Želela sam da podrobno opišem tu ideju i na ovom blogu koji mi mnogo znači.

Jedna (hemijska) činjenica koja menja mnogo

Dijamant i grafit su napravljeni od istog elementa, od sto posto čistog ugljenika. Nijednog drugog atoma. Ni primesa. Ni dodatka. Samo ugljenik. Ova pojava se u nauci zove alotropija i predstavlja sposobnost jednog elementa da postoji u potpuno različitim formama.

Razlike su zapanjujuće. Dijamant je najtvđi prirodni materijal na svetu, proziran, nereaktivan i neverovatno vredan. Grafit je mek, crn, klizav… toliko mek da se stavlja u grafitne olovke i koristi kao mazivo za mašine. Jedan seče sve pred sobom. Drugi se troši pri prvom dodiru.

Jedina razlika je struktura. Način na koji su isti atomi međusobno povezani i organizovani. Ništa više.

Ista priča. Isti sastojci. Potpuno drugačija sudbina.

Svi smo istog sastava

Svi smo napravljeni od istih „sastojaka“, istih osnovnih emocija, istog neurološkog hardvera, istog kapaciteta za rast. Kada se rodimo, svi smo čist ugljenik. Pun potencijala, čeka nas ceo život da odlučimo šta ćemo (u)činiti sa onim od čega smo sačinjeni. Neko postane dijamant: nesalomljiv, jasan, vredan. Neko grafit: funkcionalan, ali mek i slab.

Isti element. Isti potencijal. Različita struktura.

Godinama me pitaju: „Kako neko ko ima manje od mene postigne više?“ i obrnuto: „Kako neko ko ima sve ne postigne ništa?“ Odgovor je uvek isti, samo ga sada mogu izreći jezikom hemije: problem nije u sastavu. Problem je u strukturi.

I to mi daje još jedan moćan razlog da nastavim da govorim ono u šta verujem: svi možemo.

Četiri načina na koje nas struktura čini moćnim

Hemija nas uči četiri ključne stvari o razlici između dijamanta i grafita. Svaka od njih je lekcija za život.

1. Potpuna angažovanost

Atom ugljenika ima četiri takozvana valentna elektrona. I sama etimologija te reči vredi pažnje: valentnost dolazi od latinskog valere što znači vredeti, biti jak, biti važan. Valentni elektroni su doslovce elektroni koji vrede odnosno oni koji imaju sposobnost da grade veze. To su četiri „ruke“ kojima atom ugljenika može da drži druge atome kako je nama profesorica Anđa objasnila.

U dijamantu, svaki atom koristi sva četiri valentna elektrona za čvrste kovalentne veze sa četiri susedna atoma. Nema neangažovanih resursa. Svaka ruka drži drugu ruku. Svaki delić koji vredi je uložen. U grafitu, svaki atom koristi samo tri. Četvrti elektron ostaje neuložen i luta između slojeva, ni u jednoj vezi, ni u jednoj ulozi. I upravo taj jedan neuloženi elektron po atomu čini celu strukturu slabom.

A sada pogledaj te tri reči: uloga, uložiti, neuložen. Koliko imamo neuloženih elektrona, uloga u koje se nismo uložili? Koliko svojih kapaciteta držimo „slobodnim“, ni u jednoj ulozi, ni u jednoj vezi, bez cilja? Mnogi misle da je neangažovanost sloboda. Hemija kaže da je to slabost.

Još pre pet godina, pre nego što sam napisala knjige, pozvala sam ljude da mapiraju ko sve jesu kroz 1-na-1 rad. Ne samo šef, ne samo mama, ne samo partner, već da mapiraju sve svoje uloge. Jer većina nas, videla sam to hiljadu puta, živi u da je tako nazovem, grafitnoj strukturi: koristi dva ili tri svoja valentna elektrona dok ostale drži neuloženim. Držimo čvrsto neke svoje uloge, a u nekima improvizujemo i puštamo sudbini i sreći da se postara za ono ko smo. I onda se čudimo zašto nam se život raspada pod pritiskom.

Držimo čvrsto neke svoje uloge, a u nekima improvizujemo i puštamo sudbini i sreći da se postara za ono ko smo. I onda se čudimo zašto nam se život raspada pod pritiskom.

2. Otpornost na nečistoće i okruženje

Kristalna struktura dijamanta je toliko gusto i pravilno uređena da nečistoće bukvalno ne mogu da se ugrade između atoma. Nema prostora za kompromis. Dijamant ostaje čist jer je njegova struktura toliko čvrsta da nema za šta da se zakači ono što tu ne pripada.

Ali tu nije kraj. Dijamant je hemijski inertan što znači da na sobnoj temperaturi ne reaguje sa kiselinama, bazama, solima, korozivnim rastvorima. Čak ni aqua regia, mešavina kiselina koja rastvara zlato, ne može da mu našteti. Stavi ga u blato, kiselinu, ekstremnu hladnoću ili vrelo okruženje i dijamant ostaje dijamant. Gde god da ga staviš, on je isti.

Grafit je potpuna suprotnost. U hemiji postoji čitava porodica jedinjenja zvana grafitna interkalaciona jedinjenja. To su supstance koje se bukvalno uguraju između grafitovih slojeva i menjaju mu svojstva. Kalijum uđe između slojeva pa grafit promeni boju iz crne u bronzanu. Brom uđe, promene mu se električna svojstva. Litijum uđe i tako funkcišu litijum-jonske baterije. Grafit postaje ono što okolina ubaci u njega!

Kada zaista znaš ko si, kada se sabereš, oduzimanje onoga što nisi se dešava gotovo automatski. Nema za šta da se zakači ono što tu ne pripada. Štaviše: čovek sa čvrstom strukturom ostaje isti u svakom okruženju. U blatu i u milini, u krizi i u uspehu, među kritičarima i među ulizicama. Čovek bez strukture menja oblik zavisno od toga ko ga okružuje i postaje ono što okolina nemilosrdno ubaci između slojeva onoga ko jeste i šta želi biti.

Ovo je možda najvažnija lekcija koju sam naučila u svom radu. Zadržavamo mnogo toga, jer smo zaboravili ko smo bez toga. To ispada i hemijski tačno: što je struktura slabija, to više propušta i to više se menja pod uticajem okoline. Bez unutrašnjeg filtera, bez strukture ono si ko drugi hoće, ne ono ko zaista jesi.

Bez unutrašnjeg filtera, bez strukture ono si ko drugi hoće, ne ono ko zaista jesi.

3. Rast u svim dimenzijama

Struktura dijamanta je trodimenzionalna, što znači da je svaki atom povezan u svim pravcima: gore, dole, levo, desno, napred, nazad. Nema slabih tačaka jer nema dimenzije u kojoj veze izostaju.

Grafit je potpuno drugačija priča. Njegove veze su organizovane u ravne slojeve,  površine. Unutar svake površine veze jesu jake. Ali između površina? Gotovo ništa. Samo slabe sile. Te veze su bukvalno površne, plitke i porozne. Zato se grafit raslojava pod pritiskom: izgleda povezano, ali ta povezanost nema dubinu.

Većina ljudi gradi u jednoj ili dve dimenzije i misli da je to dovoljno. Dubina u poslu, ali plitko u odnosima. Imamo široku mrežu kontakata, ali bez dubine i istinskog razumevanja. Napredujem u svetu koji nas okružuje, ali bez mira unutar sebe. Sve su to površne veze koje izgledaju impresivno, ali su porozne čim pritisak dođe sa strane koju nisi pokrio. Dijamantna struktura traži sve tri dimenzije: dubinu, širinu i mir.

Napisala sam pre šest godina: „Put do uspeha vodi kroz 3D mapu razvoja koju čine dubina, širina i mir.“ Dubina bez širine je tunel – zaglavite se u ekspertizi i ne vidite (širi) svet. Širina bez dubine je tačno to – površina. Znate pomalo o svemu, ali ništa do kraja. Dijamantksu otpornost dostižemo tek kad gradimo u svim dimenzijama istovremeno.

4. Pritisak koji oblikuje

Dijamanti se formiraju na dubini od 150 do 200 kilometara ispod Zemljine kore, pod pritiskom od preko 5 gigapaskala i temperaturama iznad 1.000 stepeni. Ovi ekstremni uslovi teraju atome ugljenika da se organizuju u najgušću i najstabilniju moguću strukturu. Grafit nastaje u daleko blažim uslovima. Bez tog ekstremnog pritiska, ugljenik jednostavno nema razlog da se organizuje u dijamantnu formu.

Pritisak koji doživljamo u životu nije sam po sebi problem. Često govorim da nas ranjivost ne čini slabim. Jaki smo jer smo ranjivim. Ranjivost te zapravo čini jačim. Pitanje je da li imamo unutrašnju strukturu koja taj pritisak pretvara u čvrstoću ili se pod njim raspadamo. Dijamant ne nastaje uprkos pritisku. Nastaje zahvaljujući njemu.

Dijamant ne nastaje uprkos pritisku. Nastaje zahvaljujući njemu.

Četiri elektrona, četiri računske operacije

A sada dolazim do nečega što mi je bilo posebno zanimljivo. Rekli smo, atom ugljenika ima četiri valentna elektrona. Dijamant koristi sva četiri. Moja metodologija ima četiri osnovne operacije: Sabiranje, Oduzimanje, Množenje, Deljenje. Knjiga „Biti uspešan“ ima četiri poglavlja.

I svaka operacija odgovara tačno jednom načinu na koji dijamant nadmašuje grafit (iskreno nije da je to bilo namerno):

1. Sabiranje = Potpuna angažovanost. Saberi ko sve jesi. Utvrdi svoj (hemijski) Uloži sve svoje valentne elektrone: sve uloge, sve kapacitete, sve dimenzije sebe. Grafit koristi samo tri. Dijamant koristi sva četiri.
2. Oduzimanje = Otpornost na nečistoće i okruženje. Kada se sabereš, oduzimanje ide gotovo automatski. Čvrsta struktura ne propušta nečistoće i ne menja te pod uticajem okoline jer nema za šta da se zakači ono što tu ne pripada. Nije ti potrebna volja da se oslobodiš viška. Potrebna ti je jasnoća o tome ko (sve) je
3. Množenje = Dimenzionalnost veza. Gradi u svim dimenzijama: duboko sa sobom, blisko sa svojima, široko sa zajednicom, visoko sa svrhom. Ne gradi površno. Gradi u dubinu, širinu i visinu. Svaka nova dimenzija veze umnožava tvoju čvrstoću.
4. Deljenje = Konstruktivan pritisak koji oblikuje. Deljenjem znanja, iskustva i vrednosti ne gubiš, deliš mudro. I istovremeno stvaraš konstruktivan pritisak koji oblikuje i tebe i druge. Dijamant ne nastaje sam. Isto važi i za ljude: rastemo u zajednicama koje su zahtevne i izazovne, ne u onima koje nas štede.

Moć = moći

Na kraju, reč koju od mene često čujete. Moć. Ali ne moć kao dominacija. Moć je za mene sposobnost.

Moć znači da možeš. Ako možeš da učiniš nešto, moćan si. Ako ne možeš, nemoćan si. Jednostavno. Bez filozofiranja.

Zato kada kažem „svi možemo“ ja ne mislim da je to motivaciona floskula. Svi imamo potencijal. Svi možemo više nego što činimo. Pitanje je samo da li smo posvećeni svemu na šta možemo da utičemo u svim svojim ulogama, u svim dimenzijama, pod pritiskom koji nas oblikuje, sa strukturom koja ne propušta ono što nam ne pripada i ne menja se zavisno od toga u kom smo okruženju i kakve su nam okolnosti.

Svetlost (na kraju tunela :)

Govorili su mi: „Gde je tu prostor za spontanost ako imaš tako rigidan sistem?“

Hemija odgovara bolje nego što bih ja mogla. Dijamant je proziran. Svetlost prolazi kroz njega slobodno… lomi se, igra, stvara vatromet boja. Upravo zato što je struktura toliko savršeno organizovana, nema prepreka da svetlost prođe. Grafit je neproziran, mutan, crn. Svetlost ne prolazi. U tom sopstvenom haosu i prividu slobode on ostaje neproziran za novo, lepo, duboko.

Struktura ne guši spontanost. Struktura omogućava prozračnost i slobodu. Haos, na kraju, uvek stvara mrak.

Zaslužuješ da budeš sve što možeš biti

Materijal već imaš. Isti smo svi. Iste sposobnosti za vezu, isti kapaciteti koji vrede, ruke kojima možeš da držiš ceo (svoj) svet oko sebe.

Pitanje nije da li možeš. Možeš. To smo videli.

Pitanje je da li ćeš odlučiti da uložiš sve što imaš. Da gradiš u svim ulogama, u svim dimenzijama, ne površno. Da prihvatiš pritisak koji te oblikuje. I da ostaneš ono ko jesi bez obzira na to ko te okružuje i šta ti ubacuju između slojeva.

Zaslužuješ da budeš sve što možeš da budeš. Sve manje od toga premalo je da mu posvetiš ceo svoj jedinstveni život.

Nismo različiti po sastavu. Različiti smo po strukturi. A struktura nije sudbina nego odluka. Svaki dan, svakim izborom, svakom ulogom u koju se uložiš ili ne uložiš, ti odlučuješ da li ćeš biti dijamant ili grafit. Materijal već imaš. Gradi mudro.