Nisi centar sveta

Zamisli sledeću scenu: užurbano hodaš glavnom gradskom ulicom, možda razmišljaš o poslu ili o tome kada je ćerkin trening, kada iznenada zapneš za neravninu na asfaltu. Korak ti se prekida, ruke mahnito traže ravnotežu, a torba se nespretno preliva preko ramena. U tom trenutku čini ti se da su svi prolaznici zaustavili svoj hod da bi te posmatrali. Lice ti gori od stida, srce lupa kao ludo, i potpuno si sigurna da će ova priča biti glavna tema za stolom u obližnjem kafiću još dugo nakon što zamakneš iza ćoška.

Znam da zvuči poznato jer se svako od nas svako toliko nađe u situaciji kada se čini da smo pod lupom. Možda se to dešava kada ti šef ne odgovara na mejl tri dana pa odmah zaključiš da si isključen iz projekta. Ili kada ti prijateljica nije čestitala rođendan, pa već konstruišeš teoriju da ti zamera što je nisi zvala u pozorište prošlog meseca. Najgori je možda onaj osećaj kada ulaziš u salu za sastanak i razgovor se iznenada prekida – tvoj um odmah objašnjava: „Pričali su o meni, to je jasno kao dan.“

Sve ove situacije imaju jednu zajedničku nit – ubeđenje da smo u centru tuđe pažnje, da nas drugi neprestano analiziraju, procenjuju, pamte naše greške.

A istina je bitno drugačija… Većina ljudi te uopšte nije ni primetila jer su i oni zagledani u svoje telefone ili duboko zaboravljeni u svoje misli. Oni koji jesu videli tvoj trenutak nespretnosti, već su zaboravili na njega pre nego što su stigli do sledećeg posta na Instagramu koji sa pola mozga gutaju jedan za drugim. I niko, baš niko, neće o tvojim nesavršenostima razmišljati za nekoliko trenutaka a posebno ne sutra ujutru kada se bude spremao za posao. Šef možda ima 247 nepročitanih mejlova, prijateljica ima ličnu dramu kojom nije želela da te opterećuje na divan dan, a kolege u sali su se ućutale jer su zaključile priču o (ionako nebitnoj) fudbalskoj utakmici baš kad si ušla i samo – baš kao i ti, žele da sastanak počne i da se što pre okonča.

U ovom rascepu između onoga što mislimo da se dešava i onoga što se zaista dešava žrtva si zablude reflektora (spotlight bias) – te lude ubeđenosti da smo stalno pod reflektorima tuđe pažnje, kao da živimo u Trumanovom šou gde publika prati svaki naš pokret. Za razliku od Trumana, čiji je život zaista bio reality šou, naš egzistira samo u našim glavama. Naš um prirodno pretpostavlja da drugi ljudi misle o nama isto toliko koliko mi mislimo o sebi. A pošto o sebi mislimo… pa, praktično stalno – bile to svesne misli ili ne, onda mora da i drugi rade isto, zar ne?

Ne. Baš i ne. Stvarno ne.

Kada Hanlonova oštrica zaseče naš ego

Dolazimo do jedne od najkorisnijih mentalnih alatki koju možemo da koristimo u svom arsenalu uspešnog i mirnog života. Nazvana je  „Hanlonova oštrica“ i u najkraćem ona kaže – „Nikad ne pripisuj zlobi ono što se može jednostavno objasniti neznanjem ili greškom.“ Možemo je prilagoditi našem kontekstu: „Nikad ne pripisuj nameri ili osuđivanju ono što se može objasniti činjenicom da ljudi jednostavno misle na svoje stvari.“

Kolega te ne pozdravi u hodniku, a tvoj um odmah gradi komplikovane scenarije: „Sigurno je ljut zbog onog mejla… ili možda priča o meni po kancelariji…“ Mozak ti analizira svaki mogući razlog zašto te je ignorisao i – ako smo sasvim iskreni, retko mislimo da je neka njegova stvar u pitanju, ili neka vezana za nas ali pozitivna.

A realnost je uvek daleko jednostavnija… Možda je zagledan u telefon čitajući hitnu poruku, možda je zabrinut za dete koje je bolesno, ili je mentalno odsutan jer rešava složen problem. Možda zaista nije ni registrovao da si tu.

Nisi zvezda reality programa. Nisi centar tuđeg sveta, kao što drugi nisu centar tvog. Ali jesi centar svog. I tu imaš o čemu da (pro)misliš.

Nisi centar tuđeg sveta, kao što drugi nisu centar tvog. Ali jesi centar svog. I tu imaš o čemu da (pro)misliš.

Paradoks mere

Fascinantna dualnost koju svi živimo svakodnevno:

1. Nismo centar sveta – ljudi oko nas imaju svoje probleme, strahove, radosti, obaveze. Oni misle o nama daleko manje nego što mislimo (da misle), jer su fokusirani na svoje životne izazove (ili – baš kao i mi, razmišljaju o tome kako mi njih vidimo).
2. Ali jesmo mera sopstvenog sveta – jer apsolutno sve što vidimo, doživljavamo, tumačimo prolazi kroz filter našeg ličnog iskustva, uverenja, prošlosti, trauma i radosti.

Kada neko kaže nešto što te povređuje, ti to retko čuješ objektivno. Ti to čuješ kroz svu svoju prošlost – kroz svaku situaciju kada si bila odbačena, neshvaćena, povređena. On možda govori o vremenu, a ti čuješ kritiku svog postojanja jer te njegov komentar podseća na nešto bolno što si doživela nekada.

Rešavanje paradoksa

Evo nekoliko zgodnih načina da izađeš iz drame i pobediš paradoks:

• Za zabludu reflektora – svaki put kada osećaš da te drugi posmatraju, pitaj se: „Da li ja pamtim svako spoticanje drugih od pre mesec dana?“ Verovatno ne. Čak i da se setiš, da li osuđuješ tu osobu? Ne. Ni oni neće tvoju nespretnost.
• Za Hanlonovu oštricu – pre nego što zaključiš da neko „ima nešto protiv tebe“, razmotri najjednostavnije objašnjenje: možda je umoran, zagledan u svoje probleme, ili nije svestan kako njegovo/njeno ponašanje deluje na druge.
• Za paradoks mere – prihvati da jesi mera svoga sveta – jer to je realnost ljudskog iskustva. Ali budi svestan da je i svako drugi mera svoga sveta. Tvoja realnost nije jedina; tebi važni događaji nisu svima važni. I to je u redu – ako sumnjaš, pitaj; ako ne znaš, traži objašnjenje; ako ti nešto smeta, uloži primedbu. Izađi iz svoje glave u prostor gde drugi mogu da čuju i vide ko si i kako si.

***

I za kraj da sumiramo ove praktične mudrosti. Sledeći put kada osećaš da si „na tapetu“, seti se:

• Ljudi su uglavnom fokusirani na sebe, ne na tvoje greške
• Njihove reakcije govore više o njima nego o tebi
• Ti doživljavaš svoj ego kroz svoju perspektivu – oni kroz svoju.

Nisi centar sveta – što je oslobađajuće. Jesi mera sveta – što je privilegija i odgovornost. U ovom delikatnom balansu leži tajna zdravog odnosa sa sobom i drugima. Ne pretpostavljaj da stalno misle na tebe, uz svesnost da ono što doživljavaš uvek prolazi kroz tvoj lični filter.

Kada prestaneš da misliš da te svi stalno gledaju i prOCENJUJU, možeš konačno jasno da vidiš sebe.

Praktičan korak: U Radnoj svesci uz knjigu Biti uspešan u životu, Test 1.5 „FACTA kompas“ te vodi kroz mapiranje tvojih tipičnih reakcija u odnosima sa drugima.

Referenca: FACTA pristup – Biti uspešan u životu, poglavlje „Sabiranje“.