Zašto je biti zahvalan kancer našeg društva?

Zahvalnost je postala jedna od najizvikanijih vrlina našeg vremena. Učimo da budemo zahvalni. Da se setimo šta imamo. Da počnemo dan afirmacijama. Da u svemu vidimo lekciju. Da pronađemo dobro i onda kada je očigledno loše.

I da, sve to ima smisla. Ali samo do jedne tačke.

Problem nastaje kada zahvalnost prestane da bude alat za napredak i postane zamena za reakciju. Tada zahvalnost ne leči, već truje. Nas i  sve(t) oko nas.

Hajde da vidimo kako biti zahvalan nije (uvek) dobra stvar…

Zahvalnost kao sedativ savesti

Kod dobrih ljudi zahvalnost retko dolazi iz slabosti. Dolazi iz snage. Iz širine. Iz kapaciteta da se razume, oprosti, integriše, preživi. Zahvalnost je takvim ljudima:

1. sedativ savesti
2. anestetik za bes
3. zamena za granicu

I to je posebno opasno baš jer dolazi od dobrih ljudi.

Loši ljudi ne zloupotrebljavaju zahvalnost, oni je jednostavno ignorišu. Zahvalnost zloupotrebljavaju dobri ljudi, i time prave veći sistemski problem.

Loši ljudi ne zloupotrebljavaju zahvalnost, oni je jednostavno ignorišu.

Zahvalnost koja dolazi prerano ubija dijagnostiku

Savremeni narativ o zahvalnosti ne dolazi niotkuda. Dolazi iz vrlo respektabilnih izvora. Od imena koja, kao što znate, veoma poštujem poput Martina Seligmana, Roberta Emonsa, Sonje Lyubomirsky, kao i institucija i platformi poput Harvard Health, American Psychological Association, Journal of Positive Psychology, čak i kroz poslovne medije poput Harvard Business Review, McKinsey & Company, Deloitte, World Economic Forum. Svuda se ponavlja ista poruka: zahvalnost gradi otpornost, čuva mentalno zdravlje, povećava angažovanost i pomaže ljudima da izdrže pritisak.

I svi ti pametni ljudi ne greše.

Zahvalnost zaista smanjuje stres, povećava osećaj smisla, jača rezilijentnost i pomaže u nošenju sa teškim okolnostima. To je empirijski potvrđeno, važno i funkcioniše.

Ali to nije cela istina, jer u interpretaciji tih sjajnih ideja ne postavljamo pitanje akcije, granica i moći. Zahvalnost se u savremenoj primeni gotovo isključivo tretira kao intrapsihički alat tj. način da se pojedinac bolje oseća u datim (a nepovoljnim) okolnostima. Ono što sistematski izostaje jeste pitanje: da li su te okolnosti nepravedne, štetne i da li ih možemo promeniti, te šta je – more, naša odgovornost prema njima.

Tu nastaje problem.

Problem je u onome što se iz te nauke prećutkuje, što se na osnovu te nauke ne produbljuje. Zahvalnost se danas masovno primenjuje (i promoviše) pre reakcije, a ne posle nje.

A zahvalnost koja dolazi prerano, ubija dijagnostiku. Ako ne vidimo nedobro kao nedobro, tupimo oštricu promene koju treba da napravimo.

Bez dijagnostike nema intervencije.
Bez intervencije, nedobro se normalizuje.

Septička jama modernog života

Ovo vam je kao da živimo u septičkoj jami, ali imamo zaštitno odelo.

Odelo ima filtere za vazduh, pa manje smrdi. Ima vizir, pa govna deluju kao lepi oblici, kao oblaci na nebu. Podnošljivo. Vremenom čak postane ugodno (nekome i udobno).

Ali smrdljiva septička jama ostaje to što jeste. I što je najvažnije, nastavlja da se puni.

Zahvalnost u popularnoj (populističkoj) formi ne prazni jamu. Ona samo omogućava da u njoj duže ostanemo i da preživljavamo. I tu i tada zahvalnost prestaje da bude vrlina.

Postaje alat nedobra. Nije dobra za nas, a nikako nije dobra ni za svet oko nas.

„Zahvalan za nedobro“ i „nezahvalan za dobro“

Ovo je, da tako kažem, simetrija opisane patologije.

Na jednoj strani su ljudi koji su zahvalni za nedobro. Nepravdu zovu lekcijom. Loše odnose rastom. Sistemsku glupost „prilikom“.

Na drugoj strani su ljudi koji su nezahvalni za dobro, jer ga doživljavaju kao nešto što im pripada. Kao standard. Kao nagradu.

Jedni brišu loše.
Drugi brišu dobro.

Oba pola brišu širu realnost.

Zato zahvalnost nije moralna vrlina sama po sebi. Kao što ni nezahvalnost nije uvek i u svemu mana. Obe su alat. A svaki alat mora biti pravilno upotrebljen.

Dobroupotrebljen. Na žalost, većinu alata zloupotrebljavamo.

Nisam dužna da budem zahvalna. Dužna sam da ne budem.

Ovo treba izgovoriti jasno (a bogme i glasno).

Nisam dužna da budem zahvalna na nepravdi. Dužna sam da ne budem.

Zahvalnost prema nepravdi po meni uopšte nije plemenitost. Zahvalni za nepravdu su u moralnoj konfuziji! Zlo nema pravo na našu zahvalnost. Nepravda nema pravo na našu zahvalnost.

Zahvalnost se ne duguje situaciji. Zahvalnost dugujemo sebi, ako i kada situaciju promenimo na dobro! Tek onda kada situaciju transmjutujemo (pogledajte moj prošli tekst na tu temu).

Nisam dužna da budem zahvalna na nepravdi. Dužna sam da ne budem.

Centralno razvojno pitanje koje uporno izbegavamo

Pitanje koje se u populističkom narativu o zahvalnosti (pr)često postavlja je: kako da loše učinimo podnošljivim?

Razvojno pitanje koja ja kao vodič kroz razvoj postavljam je: kako da loše pretvorimo u dobro, kako da bude bolje?

Biti gledalac koji se „ne da dirnuti“ nije kraj rasta. Biti samo-kreator koji sve lepo upakuje i prihvata na svoja pleća nije kraj rasta. To su sve sofisticirani oblici stagnacije.

Ako se pitamo samo kako da izdržimo, ostajemo tu gde jesmo. Kada se pitamo kako da bude bolje, reagujemo. A tek kada reagujemo rastemo – mi i sve(t) oko nas!

Zašto dobri ljudi imaju veću odgovornost?

Ako dobri i svesni ljudi ne reaguju, cenu ne plaćaju samo oni. Plaćaju je i oni koji nemaju kapacitet zahvalnosti (i svesnosti). Jaki, svesni, zahvalni ljudi prežive. Slabiji, senzitivniji, bez tog kapaciteta – oni pucaju. Pa nastaju drame, traume, raspad (ličnog) sistema.

Zato reagovanje nije lična stvar. Reagovati na nedobro je kolektivna etička obaveza.

Reagujmo ne samo zbog sebe. Reagujmo i zbog onih koji ne mogu i zbog onih koji u sebi nemaju kapacitet za blanko zahvalnost (i beskrajni život u septičkoj jami). Zbog onih koji nemaju zaštitna odela. Reagujmo i zbog onih koji, za razliku od nas, nisu ni svesni da žive u govnima.

Reagovati na nedobro je kolektivna etička obaveza.

Da se prebrojimo…

Ako nas šef javno i nepravedno napadne,
ako kolega zloupotrebi i prisvoji naš rad,
ako nas partner mesecima ignoriše i zove to „teškim periodom“,
ako nam klijent ne plati ono što smo pošteno zaradili,
ako nam dete trpi nepravdu u školi, a svi kažu „nemoj da talasaš“,
ako nas ljudi konstantno preskaču, gaze, uzimaju prostor, a mi svaki put kažemo sebi da „nije vredno reakcije“,
ako nas sistem melje, a mi ćutimo jer „imamo više od mnogih“

i mi u sebi kažemo: „Dobro… ko zna za šta je to dobro“, a ne reagujemo, ne postavimo granicu, ne pokušamo da nešto promenimo – mi ne biramo dobro, jako loše biramo zapravo. Mi biramo da se septička jama dopuni još malo.

I ne davimo se samo mi. Davimo se svi.

Ti.
Ja.
Mi.
Vi.

A za kraj, bolji početak

Zahvalnost koja dolazi prerano ubija dijagnostiku.
Bez dijagnostike nema intervencije.
Bez intervencije, nedobro postaje normalno.

Zato nisam dužna da budem zahvalna za nepravdu.
Dužna sam da ne budem.

Zahvalnost se ne duguje zlu.
Zahvalnost se duguje sebi – tek onda kada reagujemo.

I sada dolazi pitanje koje više ne možemo da ignorišemo.

Ako se pitamo samo kako da izdržimo, ostajemo tu gde jesmo.
Ako se pitamo kako da bude bolje, moraćemo da se pokrenemo.

Ja te molim da se već jednom pokreneš.

Prepoznaj jednu situaciju u kojoj si poslednji put bio zahvalan umesto da reaguješ.
Ne tri. Jednu.

Zatim uradi jednu stvar:

1. kaži ne
2. postavi granicu
3. izgovori ono što ćutiš
4. napiši poruku koju odlažeš
5. ne pomeri se u redu
6. ne prećuti nepravdu
7. ne racionalizuj ovaj put

Ne moraš da pobediš. Ne moraš da menjaš svet. Ali te molim da prestaneš da ga tiho održavaš lošim.

Razvoj ne počinje zahvalnošću, već reakcijom. I tek tada – posle reakcije – ima mesta za zahvalnost.