Vašar ili JAvašluk taštine

Možda 33 i nije mnogo godina. Mada su “mnogo” i “malo” kako nas je Ajnštajn naučio – sasvim relativni pojmovi.

Za mene je 33 i mnogo i malo. Imam toliko godina. I to je malo. I mnogo.

Malo je ako sam naučila malo, mnogo je ako nisam naučila ništa. A nisam naučila gotovo ništa u poređenju sa onim što sam mogla. 33 je za mene mnogo.

Jedno ipak jesam naučila. Sve što jesmo i sve što imamo najveći nam je blagoslov i najveće prokletstvo. Ništa nije samo blagoslov i skoro ništa nije samo prokletstvo! U osnovi svakog mog uspeha bila je taština. U osnovi svakog mog neuspeha – opet je bila taština.

Moja najveća vrlina je što previše volim ljude. Opet – to je moja najveća mana.

Zbog emotivnosti sam napravila neke sjajne stvari. Zbog nje sam napravila i one kojih se stidim.

To što sam temeljna donelo mi je mnogo uspeha. Zbog temeljnosti sam propustila mnoge prilike. Mnogo više prilika nego što spomenuh, jer te koje spomenuh u prethodnoj rečenici – pa njih sam svesna. Ko zna šta sam sve propustila zbog temeljnosti, a da ni pojma nemam.

Očekivanja su na primer bila odlična stvar za mene. Jer sam se trudila da ih ispunim, pa sam se rastezala. I kad nisam morala. Očekujući od drugih, eh pa tako sam izvisila na veliko. Više puta.

Smeta mi što nam NIKO ne govori da nismo dobri. Mnogi nam govore da su neki tamo loši. I glupi. I neodgovorni. I lenji. I površni. Niko nigde nikako da kaže da ti “neki”, pa ti “neki” smo mi!

Mi propuštamo, mi popuštamo, mi se mirimo, povlađujemo, pišamo uz vetar. Mi vidimo trn u oku, odgađamo, guramo pod tepih. Mi smo ti “neki” koji ostavljaju za sutra, koji popreko gledamo drugačije od sebe, koji sa nestrpljenjem živimo uz uspešne i sa gađenjem i tihim ponosom uz nesupešne i propalice. Mi smo ti “neki” koji pišu grafite, bacaju đubre po ulicama, gaze travu i kradu Bogu dane; koji lažu, koji se predstavljaju za ono što nisu, onima koji nisu ono za šta se predstavljaju. Dobro de, nisam mislila na Tebe, nego na “neke” tamo! Ti “neki” koji škilje kroz špijunku, uplaše se u mraku, uživaju da slušaju komplimente, retko ih drugima daju ili ih daju prečesto. Ti “neki” zbog kojih kasnimo, spavamo, ostajemo, posrćemo, noćivamo u prošlosti – ti “neki” smo mi. Imamo imena. I prezimena. O nama su svi ti članci u novinama gnusni i pokvareni, jer mi smo te novine i mi smo ti ljudi zbog kojih i pored kojih se rađa nesreća na naslovnicama novina i stvarnosti.

Ti “neki” zbog kojih neki “drugi” među kojima u opseni mislimo da smo mi sami, nazaduju i pate, ti “neki” smo mi. Pa tako i mi “neki” i mi “drugi” – jer to ti je to, idemo do vraga svaki dan na konsultacije kako da sutra malo bolje krivimo “neke” druge za sve novce. Koje nemamo. Jer su ih “neki” tamo “drugi” proćerdali. Mi “neki”. Nelične IMEničke zamenice, sve te neodređene, odrične i posebno one opšte kojima “svako” danas može ovo i ono i “svašta” se zna, ali “niko” neće da kaže – one su otrov u našem krvotoku koji se oslobađa ravnomerno i kontinuirano.

Zanimljiva je stvar da “svi” znaju i “nekog” ko je pametan i uspešan. Svi znaju i nekog ko je nešto napravio sam, nekoga kome “niko” nije pomogao, pogurao ga, provukao ga ili mu progledao kroz prste – a dobro mu je. Ali taj “neko” nikada nije tema. Jer “neko” se rađa u našim pričama samo ako zbog njega ispadamo bolji nego što jesmo, a ako ispadamo gori uspavljujemo ga u svom umu i držimo podalje od “svih”. Da li ste primetili da kažemo da su bolji samo za “neke” koji su dovoljno daleko u drugačijem svetu, a ne za nekog našeg? Jer ako “neko” potegne da smo i mi mogli biti tako dobri, onda se lako izvuče džoker da je negde drugačije i lakše nego kod nas. Ako je “neko” ovde dobar primer, onda on budi svest o tome da je “niko” “neko” i “sve” zapravo ja!

Taština. Napisala sam prvo – u osnovi svega je ona. To je taj osećaj kada mislite da je istina ono što drugi o vama misle. To je osećaj kada mislite da drugi bez vas ne mogu ili ne smeju. Kada zbog onoga što drugi misle o vama, a šta ste vi kreirali – ali to niste, sami postanete stranci sebi. I drugima.

Taština je hladno duboko more. Za mene je takva. Kao hladno duboko more. Isprva zaplivaš jer se i drugi kupaju. Na početku nije tako hladno. Onda ti ruke, pa noge, pa jezik… potpuno obamru od zime. I pošto je duboko, to te more na kraju usisa mnogo dublje i mnogo pre nego što shvatiš da nemaš snage ni volje da izađeš na obalu.

Zbog taštine ne koristimo imena i prezimena, čak ni lične već samo bezlične smrdljive opšte i neodređene zamenice. Probudi se! TI si neko. Ili niko. Ili svako. Ili ja. Ja imam ime i prezime. Zovem se Dragana, prezivam Đermanović. Imam 33 godine i sramota me što mislite da sam bolja nego što jesam ili mislite da sam lošija od vas, samo zato što sam vaša.

Mučno mi je da pišem na ovom blogu jer me je strah i sramota da kažem svoje mišljenje glasno sebi i vama, pa zato ćutim. Postajem niko jer ne govorim ništa od onoga što bih morala da kažem. Čak sam mislila da će ovo biti moj poslednji post, ali ako bude tako onda mi stvarno niko ne može pomoći.

I tako privodim kraju sve svoje zamenice koje sam kroz ove redove povela u šetnju. Jer… neko je baš maločas napisao da je večeras baš divno veče za šetnju.

Bar da se malo provetrimo. Moje zamenice i ja.

Komentari (1)
3-16-2015
12:28:40

divno kazano. ovo mi se bas svidja : Taština je hladno duboko more. Za mene je takva. Kao hladno duboko more. Isprva zaplivaš jer se i drugi kupaju. Na početku nije tako hladno. Onda ti ruke, pa noge, pa jezik… potpuno obamru od zime. I pošto je duboko, to te more na kraju usisa mnogo dublje i mnogo pre nego što shvatiš da nemaš snage ni volje da izađeš na obalu.

ne znam zasto iskrenost uvijek ide sa povrijedjenoscu pod ruku i onda moramo nauciti da budemo licemjerni