Novogovor u eri interneta

Gotovo polovina nas koristi internet svakodnevno (47,7%), a analizom stavova grupacija ljudi koji ga koriste svakodnevno i onih koji ga ne koriste uopšte (37%) Đorđe Vukadinović u poslednjem izdanju Vremena, iznosi tezu o dve sasvim opipljive Srbije.

Šta su „dve Srbije“…

Stavovi građana Srbije suštinski zavise od toga da li svakodnevno korsite ili ne koriste internet, pokazalo je aprilsko istraživanje NSPMa. Po stavovima, mišljenju, percepciji i navikama jasno se razlikuje ta „analogna“ i digitalna“ Srbija. Samo što je ova „digitalna“ sada (mnogo)brojnija.

Đorđe je načeo jednu veoma ozbiljnu temu, koju osećam potrebu da malo produbim iz svog e-ugla. Ovo je prvo istraživanje koje jasno ističe brojnost, značaj, snagu i potencijal internetom povezanih građana kod nas. Kupci više nisu kategorija već trenutno ponašanje pojedinaca; ni birači nisu više tvrda kategorija već trenutna manifestacija mišljenja; apstinenti nisu uspavana masa, već trenutno malodušni pojedinci. A relativizaciju ovih brojnih (do skora tvrdih) društvenih kategorija inicirao je upravo internet. Danas je i svima u Srbiji to potpuno jasno. Konačno. Mislim da će vreme preuveličavanja značaja mas medija, a umanjenja značaja društvenih medija uskoro biti iza nas.

Ono što me iskreno zabrinjava je da iako poučeni iskustvom Gutenberga, telegrafa, telefona, pa TVa nismo naučili da kada se menja način na koji komuniciramo menja se i društvo! Danas su uticaji „Ministarstva istine“ minimizirani, jer postoje dokazi izvesne prošlosti, a sadašnjost je takođe prativa i uporediva sa tuđim stvarnostima.

Šta su organizacije izgubile zbog interneta…

  • Nema više jedne jedinstvene ideje

Nekada je jedna ideja bila plasirana na jedinstven način. Danas je jedna ideja plasirana na nebrojeno mnogo načina, a pojedinac se nalazi usred tog procesa kruženja različitih i međusobno uporedivih informacija koje u najmanju ruku intrigiraju njegova shvatanja, stavove i osećanja.

Nema izolacije ideja. Ideje mutiraju, poput virusa, modfikovane od strane različitih ljudi i grupa ljudi, prolaskom kroz taj e-put. Vreme u kojem jedan (mas medij) šalje poruku mnogima, evoluiralo je u fazu u kojoj 1 na 1 pričamo sa drugima privatno (telefoni), a sada pričamo 1 na 1 ali javno na sve načine sa svih kanala transformišući arenu javne sfere do neprepoznatljivosti.

  • Organizacije nisu jedine koje organizuju

Mnogo ste puta čuli/pročitali da je „Arapsko proleće“ facebook revolucija. Ali nije, znam da to znate. Ta krvava 2011. međutim jeste jasna potvrda da se pojedinci lako i jako dobro mogu udružiti, povezati i organizovati upravo zahvaljujući internetu. Na Filipinima 2001, u Španiji 2004, u Moldaviji 2009. za to je poslužio mobilni telefon i SMS (gore opisana evolutivna faza 2, primetićete – dakle nema iznenađenja). Nekada su organizacije bile te koje organizuju! One su imale ključ, logistiku i mogućnost da organizuju ljude na željene načine. Sada taj ključ ima svako od nas. Troškovi, logistika i koordinacija aktivizma sada su dostupni svima, pa su tako pojedinci organizacija sama za sebe, osposobljena da reaguje brzo, lako… i masovno. Individualno znanje tvori pojedinačnu snagu; kolektivno znanje tvori kolektivnu snagu. Da bismo pokupili kolektivno znanje, nekada smo morali posetiti proteste na trgovima, a sada ga sakupljamo na svakom koraku po internetu. To doslovce znači da svi imamo na raspolaganju kolektivnu snagu. U svakom momentu, na ma koju temu. Ne, to nije zastrašujuće – to je oslobađajuće!

Kolektivno znanje vs individualno znanje

  • Više nije ni fora u informacijama

Informacija je moć. Ili plasirana željena informacija je moć. Ne baš. Ne od onog momenta od kada je broj sati provedenih na internetu duži nego broj sati provedenih uz TV. Zašto? Suština informacija (i „istina“) koje smo konzumirali sa TVa i onih koje konzumiramo sa interneta je potpuno drugačija! Osim što te „interenet informacije“ vremenski duže konzumiramo (a neki od nas konzumiraju jedino te), one su personalizovane. One su mišljenja, stavovi, uglovi gledišta. Mi sada znamo da to nisu opšte istine. To su nečije pojedinačne istine koje sa mnom ne moraju da imaju ama baš nikakve veze.

Mogu da svarim neograničenu količinu tih i takvih pojedinačnih istina kako bih formirala svoju… ili je izmenila ili je isprovocirala. Fora je u konverzaciji. Da li je neka informacija od značaja ili ne za formiranje mog (pojedinačnog) mišljenja zavisi ne samo od njenog sadržaja već i od mišljenja mojih prijatelja i veza. Zavisi od debate, dijaloga, rasprava… Zavisi od dinamike te debate, njenog intenziteta. Upravo je neograničena konverzacija  kao mogućnost koju nam je otvorio internet i najveća vrednost i nepobediva sila interneta. Stavovi javnog mnjenja danas se formiraju ne samo zahvaljujući plasiranim informacija, već kroz konverzaciju o sadržajima i informacijama koje (mas) mediji plasiraju. Političko (i drugo društveno) mišljenje danas se formira kroz konverzaciju na internetu, pa je dostup informacijama tek od sekundarnog značaja za formiranje mišljenja u javnoj sferi. A na konverzaciju je teško (ma čak nemoguće) uticati. Ne koristimo više pisma ni (samo) telefone. Mi debatiramo sa ljudima koji su nam značajni i preko Vibera, Whatsappa, privatnih poruka u grupama ili jedan na jedan na Facebooku i tviteru. Pred nama su stotine načina da vodimo konverzaciju, javno ili tajno, o temama koje su nam značajne. A to je sledeća bitna tema.

Lazarsfeld i Katz su 1948. godine opisali proces komunikacije kao dvofazni. Mas mediji po njima (pre dakle 70 godina) sami po sebi ne menjaju um ljudi. Da bi se to desilo, potrebna je i faza 2. Prva faza jeste plasman informacija. Otud stroga kontrola plasiranih informacija na korpo sajtovima, u medijima i na drugim mestima za produkciju „zvaničnih informacija“. Ali ovi sociolozi su za ključnu označili upravo fazu konverzacije tj. eho o toj plasiranoj informaciji koji odjekuje kroz mrežu naših prijatelja, kolega i porodice. Tek tu i tek tada informacija dobija formu. Oni sa kojima pričamo o primljenim informacijama, a posebno oni koji na nas vrše značajan uticaj – ključni su za interpretaciju informacija koje su nam plasirane. Dakle u ovoj drugoj fazi se formira mišljenje pojedinca… pa na koncu i društva. Danas na naše mišljenje ne utiču samo partner, otac, mentor i šef na poslu… već i hiljade ljudi sa kojima smo usred dijalogu na internetu. Svako tom našem mišljenju dodaje po jednu nijansu, da bismo do kraja mi obojili svoj spektar informacija i formirali svoju istinu; jer ona može i biti samo ako je lična. Opšte (kognitivne) istine, čini se –  ne postoje.

  • Nije važno to šta je njima važno

Na svim tim kanalima, na sve te načine mi konzumiramo informacije, formirajući svoje stavove i istine kroz konverzaciju! Iako bi organizacije da se mi majemo sa njihovim velikim temama, mi pričamo (sa svojima), o svakodnevnim životnim stvarima. Mi njihove velike teme svlačimo do nivoa prizemnog, dnevnog, životnog.

Briga nas za velike ideje i planove, mi razgovaramo o našim životima. Svako sa svakim, o onome što je svakom od nas u datom trenutku značajno. To su ovčije boginje, račun za Informatiku, carina za knjige sa Amazona, redovi u SUPu, skupi udžbenici, prijatna iznenađenja kolega sa posla, dečiji rođendani i godišnjice. I sve velike teme stapaju se u te naše, naizgled male… za nas najveće. To je problem za organizacije. Jer gube mogućnost da nam plasiraju informacije koje će formirati naše stavove. Jer nama ne treba njihova informacija. Nama treba da sa „našima“ pričamo o stvarima koje su nama važne, a koje većina njih ne znaju, ne razumeju ili neće da shvate. Ne pričamo istim jezicima. Oni pričaju nekim starim mrtvim jezikom, a mi „Vukovski“ – onako prizemno.

Ima u Srbiji još onih koji pričaju tim starim mrtvim jezikom, ali je „vukovaca“ za deset posto više! I biće ih sve više i više. Ako ne veruju, neka pogledaju kako je bilo sa telefonom i TVom…

Nije sve tako sjajno, zapravo…

Sve te informacije, izvori, svi ti ljudi, uglovi gledišta uz sve one stare izvore informacija čine nas previše izloženim! Mi ne znamo više šta je važnije od čega. Toliko je toga važno i događa se oko nas, do toliko informacija imamo dostup da postajemo apatični.

Ma mi brinemo i za njeno kuče i za njegovu devojku, i za otkaz kolege i neispunjena obećanja i važne građevinske projekte, javni prevoz… i za privatizacije, ekologiju, ravnopravnost… ali kada o svemu brinemo, zapravo vremenom o svemu počinjemo da brinemo manje. Hiper produkcija informacija i otvorena konverzacija nas drogiraju. Upravo to su Lazarsfeld i Merton (1948) opisali kao narkotišuću disfunkciju medija.

Evo primera: primila sam info o zemljotresu –> potvrđujem da jesam jer šerujem, lajkujem, fejvujem. I sad ne moram da uRADIM ništa! Unutrašnji osećaj je dobar – pa majku mu reagovala sam! Ali TAkva izvršena akcija, nevažna je. I mi se tako davimo u moru akcija kao reakcije na informacije koje primamo ne RADEĆI ama baš ništa… ili vrlo malo… možda mnogo manje nego što smo radili nekada pre 30 ili 50 godina kada je i količina informacija bila manja, a naša pažnja manje podeljena.

Danas reakcije na informacije ili apsolutno izostaju ili mi izvršimo neku potpuno nevažnu akciju, osećajući se čak dobro (podsvesno) mirni jer (naizgled) nismo pasivni. Šta tačno RADIMO da nam bude bolje, da se nešto promeni? Da li je dovoljno da pričamo, lajkujemo, kritikujemo… Da li smo zaista kao društvo iskoristili sve mogućnosti koje nam je internet ponudio… Ili smo još zatvoreniji, sumnjičaviji, pasivniji, negativniji, destruktivniji nego što smo bili.

Zato se, dragi Đorđe, ja ne radujem priči o „dve Srbije“ jer ni jedna koju si mapirao nije dovoljno radna. A za svaku je promenu potreban rad. Informacije, mreže i konverzacije su samo alati. Čini mi se da bih se najviše obradovala kada bi nekako uspeo da mapiraš koji nam je, nama građanima – cilj. Pa da te alate konačno sa svrhom, smislom i ciljem svi zajedno počnemo da koristimo. Ti si doduše uradio svoj posao, ajde da sada i mi uRADIMO svoj.

*******************************

Molim vas da ako vam se dopada ovaj post, umesto lajkovanja i šerovanja, kliknete na donje linkove (ili neki od njih) jer na toj bih akciji, ovaj put posebno, stvarno bila zahvalna.

Komentari (4)
5-23-2015
19:52:02

Uzmem prvo ovo predloženo štivo (srećom, ponešto od ovoga sam već pročitao), pa se javim – ovo je svakako veoma vredno i nimalo teorijsko razmišljanje. Sve ovo o čemu pišeš duboko se odražava na svakog od nas , individualno i društveno.

Hvala za ovako dobar u dubok tekst!

7-19-2016
12:45:02

Internet je samo delimicno slobodan, to svi znaju, i ta se sloboda sva vise malo po malo smanjuje. Ali bilo je naivno verovati da ce velike sile koji kontrolisu drustvo tek tako dopustiti da im se ovakvo masovno sredstvo uticaja i informisanja otrgne kontroli. Internet, socijalne mreze i td su samo josh jedna evoluciona etapa u nacinu kontrole mase. Mozda je dignuto na malo veci nivo, mozda pruza neku iluziju slobode i nezavisnosti, ali ne treba biti idealista glede slobodnih medija digitalnih ili analognih.

7-20-2016
08:39:44

Misljenje je jedno a imati stav o necemu sasvim nesta drugo.Internet je globalna komunikacija i moze da utice pozitivno i negativno sve zavisi kakva si licnost.

10-24-2016
11:31:50

Odličan tekst