Između idiokratije i transcedencije

U nedelju dana dva omiljena prijatelja spomenuli su mi po jedan film. Oni, moji prijatelji, žive u različitim zemljama, rade različite stvari, ne poznaju jedan drugog – ali poznaju mene baš dobro. I u toj tački koja se uvek nađe, spoje se ideje i neki pogled koji probudi.

Prvo sam pogledala Idiocracy (2006), pa potom Transcendence* (2014). Oba filma pokazuju potencijalnu budućnost. Prvi film je komičan SciFi koji ukazuje na obrnutu evoluciju. Pet vekova od sadašnjosti najprosečniji čovek današnjice najpametniji je na svetu; sa najbogatijim rečnikom, sa najvišim IQ, sa preživelom logikom i idejama. Hiberniran je u nekom vojnom eksperimentu i nakon pet vekova slučajno probuđen u svetu u kojem ljudi govore u skraćenicama, daveći se u sopstvenom smeću neznajući kako da reše osnovne probleme društva. Sve je pojednostavljeno, nema pitanja ni odgovoraa, nema indukcije, dedukcije, analogije i inovacije. Jer… vremenom su preživeli prosečni – oni manje inteligentni; oni su u (filmskoj) današnjici uživajući u bazičnim stvarima (fudbal, reality programi, pivo, hrana…) bez mnogo razmišljanja, između ostalog pravili decu. Vrsta se nastavljala zahvaljujući njima, jer oni su se reprodukovali… Oni inteligentniji – zarobljeni između ambicija, inteligencije, sujete i velikih vizija nekako nisu našli pravi momenat da nastave stvaran život; pa ni da stvore zajednički život koji bi produžio vrstu. I tako… kroz vekove devoluirali smo kao vrsta. Umesto inovacija, davimo se u smeću i brendovima koji su jednako obesmišljeni kao i čitavo čovečanstvo. Pa najprosečniji danas, postaje najpametniji kroz samo nekoliko vekova. Ukratko – to je tema filma Idiocracy.

Drugi film prikazuje sasvim drugačiju perspektivu. Ljubavna SciFi priča u kojoj dvoje naučnika stvaraju veštačku inteligenciju koja bi ozdravila čovečanstvo. Njih dvoje su Will i Evelin. Partneri su u nauci i životu. On strada od pokreta koji se bori protiv daljeg razvoja veštačke inteligencije… Nakon ranjavanja metkom obloženim radioaktivnim materijama ostaje mu samo mesec dana života. Ona ga, verujući da ima nade, priključuje u poslednjim danima života na program koji usisava podatke iz njegovog uma… možda i duše. On umire. I budi se u kompjuteru. Postaje snažniji, postaje pametniji, postaje dominantniji… svemoćan. Bogoliki. Sposoban da bude svugde, da bude sve, da bude svako. Vremenom ona shvata da osećanjima, ljudima i dušom ne treba da upravlja mašina. Ne sme ni da ih kontroliše, ne treba ni da ih (spo)zna. I tada, uz pomoć prijatelja naučnika ona prima u sebe virus ne bi li njega isključila i vratila svet u tačku u kojoj je bio. Zapravo vraćajući svet u svoju prljavu, destruktivnu, sebičnu tačku u koju smo ga svi – svako od nas nekim mikro činom ili gomilom činova i nečinjenja, kroz vekove doveli. Tada shvata da je ipak u tom programu njegova duša… to shvata kada on bira njenu viziju za ljude i tako žrtvuje sebe –> super-program koji voli i umire jer ona koju voli sumnja. A imao je za čovečanstvo savim dobre planove. Da ga ozdravi. Ljudi se plaše onog što ne razumeju. On bi o(p)stao da ona koju voli nije sumnjala. Odustao je. Na kraju, ostaje jedna kap… jedna jedina kap njihovog života, nade, ljubavi i koda.

We’re not going to fight them we’re going to transcend them. – Dr Will Caster (Johnny Depp), Transcendence (2014)

Između ove dve ideje celo je čovečanstvo. U toj tački je presek svih mogućnosti: da li je pred nama budućnost ili sigurnim koracima žurimo u kraj.

Ove me ideje zapravo nisu uznemirile na apokaliptičan način opisan u gornjoj rečenici, jer naravno istina je negde između. Ali su me obe ideje ozbiljno zamislile – nismo li zaboravili na osnovna pravila prirode da smo udruženi jači, da smo refleksija jedni drugih, da ukupan razvoj zavisi od naših malih koraka, da štiteći jedni druge – štitimo sebe? Nismo li zaboravili da uživamo u malim stvarima, da se volimo i stvaramo neopterećeni jer nikad nije pravi trenutak, ali kakav god da je – taj trenutak je sve što imamo! Nismo li postali najgrublji do sebe, postavši grubi i zli do drugih? Shvatamo li da smo fiziološki i psihološki mešavina sveta koji nas okružuje, a koji sami svakoga dana činimo sve manje lepim? Ne uče li nas knjige o prošlosti zapravo budućnosti? Nauka je dokazala, a religija ukazala da smo svi jedno… jedan drugog oslikavamo i islikavamo. Da li zaista verujemo da (zajedno) gradimo bolju budućnost lepšu i mirniju za generacije koje dolaza?

I sve dok je ljubav prema moći snažnija od moći ljubavi (Hendrix) lutaćemo između idiokratije i transcedencije… između dna i vrha… između napred i nazad… između puta ka boljem i puta ka kraju. Ja sam se ozbiljno zapitala šta tačno radim da budućnost koju gradim bude lepša za one koji ostaju.

Pogledajte filmove, volela bih da popričamo o ovome, potom će vam i gornji redovi biti bolje poslagani.

*Transcedentnost (iz latnskog transcendere „premašiti“) označava prekoračenje granice svijesti, doživljaje i iskustva te nalaženje unutar tih granica.