[INTERVJU] Trube i MEDiji by Voja Žanetić

UVOD U UVOD

Treba priznati čoveku da je bolji, u onom u čemu je bolji, kad je u tome bolji. A i pametno je. Tako ja, u nameri da vam pripremim poseban praznični poklon, sprovedem i publikujem intervju sa Vojom Žanetićem. Napisala sam i dobar uvod.
Ali Voja je napisao još jedan uvod, kao odgovor na moj uvod. Vojin uvod je bio bolji. Bolji uvod objavljujem. Uživajte!

UVOD

Krenem ja da pišem uvod u ovaj intervju i zeznem se, pa pošaljem to na čitanje mom gostu u ovom blogu – Voji Žanetiću. Znam ga odavno. Duga je to priča.
Elem,  pročita on to, pa me pozva, i pažljivim rečima, sve da me ne uvredi, reče: „Man` se, ćero, poetskog uzdizanja mene pred nervoznim internetskim ljudima, nego daj da im odma damo robu koju nudimo – intervju o konkretnim pitanjima. Inače il` odoše mišem dalje il` nas zasuše hejtom s tastature. Pa ti biraj.“ Tu se ja baš ne složih sa njim, on se ne složi sa mnom, pa sve tako dok ja nisam popustila. Uporan je i tvrdoglav, što je isto duga priča.

 
Na kraju ga, u pokušaju da ostane bar nešto od mog uvoda, pitam: „A jel` mogu makar da pomenem ovo što sam napisala – da je moj otac Slobodan pre dvadeset godina, kad je pročitao tvoj tekst, rekao kako neki ljudi još uvek misle svojom glavom.“

 
„To može. To nije hvalisanje, to je poveliki kompliment od i starijeg i pametnijeg čoveka, pritom klade od ivera.  Samo bi ludak odbio da se takvo nešto o njemu objavi. Sem toga, on ti je otac, a citati očeva su uvek bili najlepša i najskuplja roba koju autor može ponuditi čitaocu.“ I tu krenu neka rasprava o očevima, autorima, robi i čitaocima, što je tek duga priča.
Eto, to bi bilo sve sto imam da vam kažem u uvodu za ovaj blog i intervju u njemu. A evo i intervjua. To nije duga priča, intervju ima samo 8 pitanja i isto toliko odgovora.

INTERVJU

1.    Vojo, da li su mediji slika društva ili društvo postaje deo slike koju mediji produkuju?

Odavno volim reč „kontinuum“, koju razumem, između ostalog, i kao spajanje nečega za šta smo mislili da je odvojeno.  Mislili smo, recimo, da su prostor i vreme razdvojeni. A nisu, oni zajedno čine kontinuum u kome mi živimo.
Na taj isti način društvo je kontinuum koga čine pojedinacni ljudi, porodice, udruženja, institucije i mediji. A ono što zovemo „mediji“ su, pa opet, deo i jednog drugog kontinuuma, komunikacije. I što se mene tiče, sva je komunikacija zapravo jedan veliki kontinuumski medij. Te se tako vraćamo na početak priče: štampa, televizija, radio, mobilna i internetska komunikacija… razni, dakle, oblici govorne, pisane, pa i neverbalizovane reči – to su sve alati kojima ljudi, nekako organizovani, komuniciraju. A kakvi su ljudi i kakva im je organizacija, takvi su im i alati potrebni.
Jesu mediji slika društva, kao što i društvo postaje deo te slike koju stvaraju mediji. Ali to nije cela slika, nju moramo dopuniti i novinarima, zvezdama, publikom… Mediji smo na neki način mi, samo uprosečeni i omasovljeni.  Ne govori trubljenje gomile vozača ispred porodilišta toliko o stanju u saobraćaju, niti o automobilima, već o vozačima i njihovoj kulturi i uviđavnosti.
I truba je isto medij. Posebno za stoku koja na nju legne.

2.    Koliko takvo okruženje koristi/šteti kreativnoj industriji, posebno advertisingu?

Nisu ovo dobra vremena za takozvanu kreativnu industriju, ako je posmatramo statičnu, to jest ako se ona ne menja. Takva, inertna industrija, imaće mnogo problema sa, po vrsti i po količini, sve brojnijim medijima – koji su pritom u krizi sve glasniji i drečaviji. To posledično proizvodi manjak vremena kod medijskih konzumenata, kao i promenu kvantiteta i kvaliteta njihove percepcije. No, kreativna industrija je valjda svoj naziv dobila zato što je kreativna, pa će naći kreativni odgovor na ove izazove. Oni koji to ne budu učinili, neće ni biti kreativni, pa nas samim tim ni ne zanimaju.
Ako, pak, pričamo o domaćoj kreativnoj industriji, ona ima problem više – premalo tržište na kome se nalazi i upokojenu privredu u zombizovanoj državi. Stoga će domaća kreativna industrija morati da mnogo kvalitetnije i intenzivnije boravi na globalnom tržištu, a da bi preživela. Što je, zapravo, dobro. Samo treba imati nerava da počne.
I na kraju, ostalo je pitanje advertisinga, iliti oglašavanja, to jest pitanje kako će se taj deo kreativne industrije prilagoditi ekonomskoj krizi i komunikacijskoj revoluciji? Pa isto onako kako će se to desiti u svakoj zemlji od 7 miliona stanovnika, a koja ima sličnu stagnaciju BDPa i sličan pad standarda potrošača. U takvoj situaciji svaki biznis postaje posao, a svaki posao postaje kuluk.

3.    Misliš li da je prizemljivanje idola i njihovo približavanje masi po zapadnom modelu, a dakako zahvaljujući društvenim mrežama, model koji bi domaći političari (lako) mogli usvojiti? Ko bi time dobio?

Ne mislim da se takozvani idoli Zapada iole “prizemljuju” ako imaju fejsbuk ili tviter ili bilo koji drugi “profil”. Puki zdrav razum je dovoljan za zaključak da, u većini globalno bitnih slučajeva “idola”, to “prizemljavanje” u ovom trenutku sasvim verovatno odrađuje neki pismeni a malokoštajući Indus. Ili neka agencija specijalizovana za automatizovanu srdačnost u komunikaciji sa fanovima, glasačima ili javnošću generalno. Ko god. To što je nekad radio Ašton Kučer dok se dosađivao pored sad već bivše žene, sad je organizovani i unosni biznis.
To tamo “preko grane”. A u ovoj domaćoj, haotičnoj besparici i improvizaciji taj se princip rada pretvori u nekog predsednika, potpredsednika ili ministra, koji su konačno spoznali čemu služi internet; ili u nekog nepromišljenka koji ima mišljenje o nekom Kurcu, pa mišljenje sam otku(r)ca u sopstveni profil. I uz pomoć samo 140 karaktera pređe istu onu udaljenost koja postoji između Velikog Brata u inostranom originalu i Farme u domaćoj izvjedbi.

4.    Da li bi to doprinelo jačanju javnog dijaloga (na internetu ali i u tradicionalnim medijima) ili jačem umuvavanju javnosti u u sliku/okvir koji mediji produkuju?

Ako nastavim da odgovaram na prethodno pitanje, lakše ću odgovoriti i na ovo.
Elem, mrežna komunikacija, a o tome se ovde radi, u biti jeste jedan veliki atinski trg ili rimski Forum, koji se u svojoj evoluciji ponovo popeo na viši tehnološki nivo. I to je dobro, makar na prvi pogled. U jednom periodu, vekovima dugačkom, komunikacija je bila jednosmerna. Uzmeš Bibliju, čitaš je raji u crkvi, a ona se krsti, što zato što veruje u ono čega se plaši, a što zato što ne može da veruje u ono što čuje. I tu nema dijaloga. Ili ako ga ima, završi se sa dva’es’ grešnikovih očenaša u ispovedaonici ili nekom lomačom, ako su gresi preveliki.
Stvar se kasnije demokratizovala utoliko što je Biblija zamenjena knjigama, novinama, fotografijom, filmom, radijom i televizijom. To je podsticalo dijalog, ali nije bilo dijalog. A sada smo sve bliži tome da svako ima svoj “medij” preko koga se obraća i obljavljuje, te da međuljudski dijalog postaje u stvari dijalog personalizovanih “medija”, ali ne nužno i samih ljudi. Taj problem, to jest problem prividnog dijaloga u mrežnoj komunikaciji, to će morati da rešavaju neki drugi, novi ljudi. Za nas je kasno. Naša “javnost”, ona koju smo do sad poznavali, traži da je ostavimo u muzej, na policu, odmah pored “javnog dijaloga”.
Možda ovim nisam nisam odgovorio na celo Tvoje pitanje, ali recimo da bi najpribližniji a najkraći odgovor bio da content menja context, kao i obrnuto. :)

5.    Kako vidiš kreativnu industriju u narednoj godini? A u naredne tri? Da li i na koji način društvene mreže mogu da je unaprede/uruše?

Preživeće samo oni koji mogu da se adaptiraju na ovo u čemu se nalazimo, a što bi u skladu sa marketinških “4P” moglo da bude “4B”: besparica, bezidejnost, bespomoćnost i bezumnost. Možda smo mi i premala zemlja za preveliki broj kreativaca.  Ali ima puno nade ukoliko budemo razumeli da naše tržište nije 7 miliona, već 7 milijardi ljudi.  I to važi ne samo za uspešne kreativce, već za bilo koga s mozgom i vrednim rukama.
Adaptacija, naravno, ide u dva pravca: oni koji će preživeti uz pomoć samih sebe i oni koji će preživeti jer imaju nekog moćnog da im daje veštačko disanje uz pomoć mnogo novca. Ja se ne plašim da će ekonomska kriza uništiti kreativnu industriju u Srbiji. Ja se plašim da će to učiniti oni delovi srpske kreativne industrije koji već duže vreme rade u skladu sa svojim verovanjem da je suđeno da samo oni prežive, bez obzira na tuđe žrtve i izazvanu štetu. Za tri godine ćemo videti da li je moj strah bio opravdan. Sada izgleda kao da bi mogao biti.
I da ti odgovorim na poslednji deo pitanja: onoliko koliko Srbiji mogu da pomognu društvene mreže, toliko joj štete nanose burazerske, finansijske i bezbednosne mreže. Videćemo koje su jače. Ja sam suviše mator da bi se previše nadao dobrom. Ali nadam se, naravno. Ništa me ne košta.

6.    Gde vidiš vrednost eksponencijalnog rasta u popularnosti društvenih mreža? Vidiš li i neke posledice po društvo?

Uz pomoć mrežne komunikacije, unutar i između virtuelnih zajednica, informacije brže idu. Kao i dezinformacije, naravno. Evropi je, a kasnije i celom svetu, svaka komunikaciona revolucija često donosila velika ideološka i društvena pretumbavanja, pa ih možemo očekivati i sada. Samo što ne znamo u kom pravcu.
Štampanje knjiga je u velikoj meri uzrokovalo protestantizam, ali i Majn Kamf je knjiga. Radio i film su donosioci demokratije, ali ponegde su u velikoj meri pomogli napretku totalitarizma. Televizija je donekle unapredila demokratiju, ali i Severna Koreja ima televiziju. Satelitske medijske komunikacije su, na izvestan način, potpomogle padu berlinskog zida, ali su donele jednoumlje naizgled pluralističkog konzumerizma. Ljudi često imaju običaj da brkaju tehnološki napredak sa društvenim ili ideološkim napretkom.
A neće uvek biti da je tako. Pa možda ni sad, ko bi ga znao.

7.    Šta te je najslađe nasmejalo u 2013. a šta bi voleo da te (nas) je preskočilo?(aspekt koji želiš: lični/profesionalni)

Nasmejale su me moja bistra Marija i Jelisavetina mudra Una, svojim povremenim komentarima ovog cirkusa u kome živimo.
Nasmejala me je Jelisaveta svojim – dobronamernim i volećim – uspešnim projektom moje rekreacije, čiji je rezultat najtrapaviji vežbač joge od Bude naovamo.
Nasmejao me naš pas, jedna osvežavajuće blentava uličarka.
Nasmejali su me Mićkov briljantni Vučić, Njuzovci i Državni posao.
Nasmejale su me, a i zamislile, fore iz novog Montevidea, koga sam privilegovano i s radošću gledao već dva puta, mnogo pre premijere.
Uspeo sam i sam sebe da nasmejem ponekom kolumnom u Novostima.
A voleo bih da sam preskočio ovaj pseudokolektivni, pseudonarodni i pseudomedijski moleban za novim Vođom. Ne mogu isti film da gledam baš toliko puta, pa da smo Isusa Hrista kandidovali za tu funkciju. A nismo, daleko od toga.

8.    Šta bi voleo da sam te pitala, a nisam? Odgovori na to pitanje molim te :)

Pitanje glasi: “Gde hoćeš da ti pošaljem rakiju i šunku koju smo napravili?“
A odgovor je: “Nemoj da šalješ, doći ćemo Jelisaveta i ja kod vas, da to guštamo uživo.”

 

Komentari (4)
12-30-2013
00:00:47

Fino je što ima sve više intervjua na blogovima. I što nisu samo informativni i prigodni već se kroz njih i analizira “svet oko nas.”
Kao u ovom slučaju!
Ali nema komentara ni rasprave!
Preseljana na mreže, rasprava je postala toliko fragmentizovana da je tu, u konačnom zbiru, skoro obesmišljena. Umesto koliko toliko zaokružene razmene mišljenja, imamo (ili nemamo) mnogo “malih rasprava.” Ironično, ali to derogira pojedinačna mišljenja, a glas “cenjenog publikuma” svodi na neobavezna šaputanja. Kako reče tvoj sagovornik, postoji “problem prividnog dijaloga u mrežnoj komunikaciji “
 
A što se tiče krize u kreativnoj industriji, kako to da je u društvu gde je skoro sve “kreacija,” koja ozbiljno pretenduje da zameni informisanost, u krizi i sama “proizvodnja kreacije?”

12-30-2013
11:03:07

Jedino sto jos citam u novinama su kolumne pojedinih kreativaca. Voja uvek ima zanimljiv pogled na nas „mali“ svet! Sve pohvale za intervju! Odlican je za sam kraj godine..za razmiljanje i analiziranje :) Lep pozdrav! 

1-22-2014
23:01:20

mnogo ljudi je izgubilo kreativnost, srecom to nije slucaj ovdje