Razvijati se ili ne razvijati se – pitanje je sada

„Bol razvoja je prolazna, ali bol neostvarenosti traje zauvek. Na svom putu sam biraj šta će te boleti.“

Zamislimo da smo semenka. Možemo ostati u zemlji – tamo je prijatno, toplo, sigurno. Ali ako ostanemo u zemlji, trunemo. Jer biti živ znači rasti, pa tako rast i nije neka stvar izbora. Rasti je biti živ.

Moja menti, prijateljica i trenerica Sandra Bosković, profesionalna sportistkinja i preduzetnica, podelila je sa mnom nešto što me je duboko pogodilo. Kada mi je objasnila kako funkcioniše pad forme kod sportista pa čak i rekreativaca koji redovno vežbaju, prepoznala sama ono što govorim svojim klijentima. Sandrin je primer veoma slikovi, pa tu metaforu delim sa vama.

Šta se dešava kada stanemo

Sandra kaže: „Kada osoba dođe do određenog nivoa treniranosti, ako napravi pauzu veću od dve nedelje već kreće stagnacija i opadanje svih fizičkih sposobnosti.“

Rekla bih da se ovaj obrazac odnosi na mnoge aspekte života, ne samo na vežbanje tela. Tačnije, odnosi se na sve aspekte života u nekoj meri. Na našu karijeru. Na naše odnose. Na našu emotivnu inteligenciju. Na našu kreativnost. Na našu sposobnost da vodimo ljude. Na naš kapacitet da rešavamo probleme.

Naše telo je vrlo ekonomično, objašnjava Sandra, i ako mu ne dajemo stimulans vrlo brzo će ono što mu nije potrebno da umanjuje i gasi.

A šta je sa našim umom? Sa našim srcem? Sa našom dušom?

Mentalne sposobnosti i emocionalne veštine ipak opadaju sporije od mišićne mase – zato što su se teže i sticale. Ali to ne znači da ne opadaju. Možda nećemo primetiti da gubimo oštrinu uma već posle dve nedelje kao što gubimo kondiciju, ali meseci stagnacije definitivno erodiraju našu sposobnost kritičkog mišljenja. Godine bez čitanja, bez postavljanja pitanja i radoznalosti, bez izlaska iz zone komfora – i gubimo oštrinu uma koju smo decenijama trenirali. Gubimo hrabrost koju smo teško stekli. Gubimo mentalnu kondiciju i umni wellness.

Zašto (da) se bojimo pauze?

Jer u dubini osećamo da ovo što Sandra govori ima smisla.

Znam ljude koji su bili izuzetni menadžeri, pa su „malo“ prestali da rade na sebi. Mislili su da im je (do tada) stečeno dovoljno i da će zauvek imati (znanje, resurse) koje su imali kada su stali. Danas su senka onoga što su bili. Ne zato što su grešili. Već zato što su stali.

Znam ljude koji su imali divne brakove, pa su mislili da mogu da prestanu da ulažu u svoj odnos. „Sve je ok“, govorili su. Danas su razvedeni ili žive kao cimeri pod istim krovom.

Sandra dodaje nešto što me je posebno pogodilo: „Pauza od dve nedelje do mesec dana dovodi do značajnog umanjenja fizičkih sposobnosti – snage, kardiorespiratorne izdržljivosti, brzine… i naravno posledično smanjenje mišićne mase a povećanje potkožnog masnog tkiva.“

Prevedeno na jezik ove naše metafore: kada prestanemo da rastemo, ne samo da gubimo ono što smo već imali – već (do)stižemo i nivo koji je lošiji od onog sa kog smo krenuli. Jer dok mi stagniramo, svet oko nas ne stagnira. Tehnologija napreduje, standardi se podižu, očekivanja rastu. Ono što je juče bilo dovoljno, sutra neće biti ni blizu dovoljnog. Ali bez obzira na svet, stajanje nije dobro za naš predivni um!

Vreme povratka – ili zašto je bolje nikad ne stati

Ono što Sandra kaže o povratku na prethodni nivo je bolno istinito i za život: „Potrebno je minimum polovina vremena u odnosu na trajanje pauze, ako pauza nije trajala duže od dva meseca. Znači ako je pauza bila mesec dana potrebno je dve nedelje intenzivnijeg treninga da bi se forma podigla na prethodni nivo.“

Ali evo zašto je ova matematika u životu često još gora: kada stanemo sa razvojem u poslu, potrebno nam je duplo više vremena da se vratimo. Kada prestanemo da radimo na svojoj emocionalnoj inteligenciji, potrebno nam je još više da povratimo sposobnost da razumemo sebe i druge. Jer dok mi stojimo, drugi možda idu napred. Dok mi čekamo, svet se menja.

A ako smo stali duže od „dva meseca“? Sandra kaže da se vreme povratka značajno povećava do nivoa 1:1. U životu, to je često i gori odnos. Ponekad se uopšte ne možemo vratiti na prethodni nivo jer taj nivo više ne postoji. Ovo je posebno važno u segmentu odnosa sa drugima: prijateljima, članovima porodice, partnerima. Može se desiti da iako bismo silno želeli – više nemamo gde da se vratimo.

Šta možemo da radimo?

Sandra daje praktičan savet: „Aerobne aktivnosti kraćeg vremenskog intervala na svakih 3-4 dana pomažu u usporavanju pada forme. Na primer vožnja bicikle 30-40 min, brzi hod, jogging, plivanje, sve će to značajno umanjiti pad forme.“

U prevodu za nas koji treniramo sport života: mali redovni stimulansi održavaju nas u formi.

Ne možemo da idemo na veliki seminar o liderstvu? Slušajmo podkast dok šetamo. Ne možemo da idemo na terapiju parova? Postavimo jedno pitanje partneru večeras. Ne možemo da pročitamo celu knjigu u skorije vreme? Čitajmo jednu stranu dnevno. Ne možemo da menjamo karijeru? Naučimo jednu novu veštinu mesečno.

Ali ključno je da to radimo redovno. Bolje je pet minuta svakog dana nego sat vremena jednom nedeljno. Jer mozak, kao i mišići, pamti kontinuitet, ne intenzitet.

Pitanje nije „da li“, već „kako“

Nikada nisam srela osobu koja je rekla: „Žao mi je što sam toliko radila na sebi.“ Ali jesam mnoge koji su rekli: „Žao mi je što se nisam više trudio da (po)ostanem najbolji.“

Rast je higijena postojanja. Rast je trening uspešnih. Rast je život.

Kada kažemo „nemam vremena za razvoj“, to je isto kao da kažemo „nemam vremena da dišem“. Možemo kratko da zadržimo dah, ali dugoročno ostajemo bez daha.

Sandra zaključuje: „Nivo treniranosti jako brzo opada kada se napravi apsolutna pauza, ali ako ubacite kardio aktivnosti, usporićete opadanje performansi, i kada se ponovo uslovi pojave brže ćete se vratiti na prethnju formu.“

Gagina poruka tebi

Ne čekaj savršen trenutak za rast. Savršen trenutak je sada. Ne čekaj da „rešiš sve“ pa da kreneš da radiš na sebi. Rast je upravo ono što će ti pomoći da sve rešiš. I za kraj, još nekoliko pitanja – tek da zadržimo mentalnu kondiciju!

U kojoj oblasti svog života si već neko vreme „na pauzi“? Šta je to što si prestao da radiš, a znaš da ti je pomagalo da budeš bolji?

I što je još važnije: šta možeš da uradiš danas – makar i tih 30 minuta laganih „kardio aktivnosti“ – da ne dopustiš da se ta mentalna forma potpuno izgubi?

Jer kao što Sandra kaže – možeš stati, ali razmisli o tome koliko te košta da se vratiš.

A ja bih još dodala: pitanje je i da li ćeš uopšte imati snage da se vratiš. I da li ćeš se imati čemu vratiti. A to su pitanja oko kojih se zaista vredi zamisliti.

Hvala Sandri Bosković što je podelila svoju ekspertizu sa nama i što mi je dala priliku da vidim koliko su fizički i lični razvoj povezani. Hvala joj i na inspiraciji i motivaciji da treniram svoje telo i staminu života, kontinuirano.