Da li daješ više nego što treba

Mnoge nas stvari frustriraju. Po definiciji iz rečnika biti frustriran znači osećati se uznemireno ili iziritirano (nelagodno u svakom slučaju) zbog nesposobnosti da nešto promenimo, postignemo ili da na nešto utičemo  (eng. a feeling of being upset or annoyed as a result of being unable to change or achieve something). Koliko je samo stvari koje ne možemo da promenimo ili na koje ne možemo da utičemo!? Koliki je to tovar frustracija koji vukljamo za sobom svakog dana… Naravno, u vezi sa ovom nelagodom možemo štošta da napravimo kao i u vezi sa mnogim drugim nelagodama. Prvi je korak da osvestimo šta nas frustrira, potom da razumemo zašto nas to frustrira i onda ili da nešto preduzmemo (ako možemo) ili da nastavimo život prihvatajući da jednostavno nismo svemogući. Možda nas raspali kognitivna disonanca o kojoj sam pisala u ranijim radovima, a možda i nastavimo život sa manje teskobe i frustracije. Gde, međutim, leži jedna od najvećih frustracija uspešnih poslovnih ljudi?

Frustracija uspešnih poslovnih ljudi

Uspešni poslovni ljudi su oni koji su baš dobri u svom poslu i koji su zadovoljni životom koji žive. Takvi ljudi mnogo imaju (u svakom smislu), ali i mnogo mogu da daju. Takvi ljudi ne samo da mnogo mogu da daju, već to i žele da daju, i po pravilu od drugih očekuju da od njih uzmu ono što im se daje i da postaju bolju. Istina je, međutim, da postoje ljudi koji ne žele da uzmu; postoje i oni koji žele, ali jednostavno ne mogu. Pa šta onda da radiš, ti koji želiš da daš sve i koji od drugih želiš sve, ako drugi ne žele to isto?

Svojim zaposlenima sam uvek želela da prenesem sva svoja znanja, sve savete, fore i iskustva; slično radim na ovom blogu, na svojim predavanjima, u direkntom radu sa klijentima. Jednostavno želim da dam sve što imam od znanja i iskustva jer verujem da sam ja mnogo stekla od drugih i da će meni biti najbolje moguće samo ako je i drugima oko mene najbolje moguće. Nije mi dovoljno dobro da mi je dobro, želim da mi je najbolje moguće! Sama mogu napraviti da mi je dobro, da bi mi bilo najbolje moguće i drugima oko mene mora biti mnogo bolje. Zato učim kao da ništa ne znam i delim kao da imam sve. Ipak, mnogi ne mogu ili ne žele da prime sve što imam da dam. Kao i vi, zbog toga sam mnogo puta bivala frustrirana.

Jedna mudra žena koja me često inspiriše, Ksenija Mijatović, mi je velikodušno prenela metaforu o zapremini. Priča ide nekako ovako:

Ti si bokal vode zapremine jedne litre. Tvoj saradnik je npr. čaša od 3 decilitra, tvoj klijent od pola litre, tvoje dete od dva deci. Pošto imaš litru, u razmeni želiš da u njih „sipaš“ sve! Imaš šta da daš i to želiš da daš. Oni, na žalost, to ne mogu da prime. Saradnik može da primi maksimalno 3 deci, klijent pola litre, a dete u tom momentu života svega dva decilitra. Možda oni hoće više, ali jednostavno ne mogu! I tako ti sipaš i točiš u čaše manje zapremine i počne da preliva i ne samo da nije prihvaćeno sa radošću (i zahvalnošću, što te isto frustrira), već počinje da pravi nered. Ne samo da pravi nered, već dodatno raste tvoja frustracija jer imaš i želiš da daš, a druga strana ne prima!

Razumela sam sledeće, i to mi je mnogo puta do sada pomoglo da bolje dajem – nije moj zadatak da prespem sve što mogu. Moj je zadatak da kao osoba koja u datom momentu ima „veću zapreminu“ precizno procenim „zapreminu“ osobe naspram sebe i na osnovu toga sipam taman onoliko koliko treba. Tako ostaje mesta i da osoba u sebe sama sipa sopstvenog iskustva i znanja, a ono što sam joj ja presula – prihvaćeno je na najbolji način i od koristi je onome koji je primio. Nije poetna u tome da se ja istovarim, poenta uvek mora biti u tome da zbog onog što radim drugi postaju bolji. Pošto uvek imam još da dam, nakon što sipam taman koliko treba, krećem da radim na povećanju „zapremene“ ljudi kojima želim dobro. Povećanjem zapremine – otvaranjem novih perspektiva, strpljenjem i debatom, deljenjem specifičnih znanja i tehnika učenja, na kraju dolazim u situaciju da sipam još više, da dolivam dobrog jer imam šta i imam u šta. Povećala sam zapreminu.

Kako se „zapremina“ povećava, tema je mojih radionica i predavanja iz kategorije „Mind Your Mind“ i o tome ću neke korisne stvari svkako deliti i na ovom blogu u budućnosti.

Gde može nastati problem

Nema granice zapremine, kao što nema granica uopšte. To znači da se spoznajna granica (tj. zapremina) svakoga može neograničeno uvećavati. Isto važi i za moju sopstvenu spoznajnu granicu ili meru. Radeći sa drugima nikako ne smemo zaboraviti da uvećavamo i sopstvenu zapremenu kako bismo mogli da primimo od onih koji znaju više od nas, ali i kako bismo imali čime da dopunimo one koji su postali bolji i veći  – mudriji, iskusniji i potentniji nego što su bili kada smo počeli da radimo zajedno.

Neke sam svoje učitelje preskočila. Desilo se to da su mnogi ljudi u mene pretočili sve što su imali, pa su nam se zapremine izjednačile. Nakon toga, ja sam rasla, oni nisu. Sad, čak iako želim da dam nekima od kojih sam obilato uzimala, nema gde da (im) stane.

Daj i prelivaj (se), ali ne zaboravi da je jednako važno kako davati tako i povećavati sopstvenu i zapreminu drugih. Imaj granicu u davanju, a sopstvene i granice drugih širi beskrajno. To je perpetuum mobile progresa o kojem nam malo govore. Tako svi mi, na putu kroz spiralu progresa, sebi i svima postajemo najbolji mogući.

Mogućnosti su ogromne, merene su jedino zapreminom. Sa promenom perspektive vidimo, možemo, dajemo i možemo dobiti beskrajno mnogo. Beskrajno me jedino i zanima.