Istraživanje o stanju u PRofesiji
Maj/Jun 2008.
Za potrebe Društva Srbije za odnose s javnošću (DSOJ) agencija Gfk sprovela je istraživanje u maju i junu ove godine.
Rezultati istraživanja dostavljeni su DSOJ u oktobru, a okrugli sto na temu „Stanje u odnosima s javnošću u Srbiji – pogled u budućnost“ održan je 02. decembra u Beogradu. Zvaničan stav sa zaključcima DSOJ još nije objavljen.
Očekivala sam se da će se danas naći neki detaljniji izveštaj, pregled, zaključak u javnosti (na sajtu DSOJ, na blogu kolege Selakovića, zamenika predsednika UO DSOJ, u medijima…).
Na žalost, ozbiljnije detalje o stanju u mojoj PRofesiji (u mojoj bašti što bi rekao g Milenko Đurić) za sada možete čitati na draganadjermanovic.com
Ok, ovako stoje stvari:
Metodologija:
-
Radi se o online istraživanju (i ja sam učestvovala)
-
Uzorak je činilo 154 PR-ovaca (37 predstavnika agencija i 117 predstavnika kompanija i organizacija)
34% PR-ovaca iz kompanija i organizacija je počelo da se bavi PR-om „zato što im je dodeljen taj posao/prebačen sam na to mesto unutar kompanije“!? Ovde vidim prvi veliki problem; naime, kako bi vam zvučalo da vam slepo crevo operiše farmaceut, ili možda mikrobiolog?!
Kako izgleda strateško komuniciranje kompanija u kojima se PR-om „bave“ ljudi koji nisu birali svoj poziv, nemaju adekvatno iskustvo u struci, možda ni lične karakteristike niiti motiv? Ta strategija izvesno izgleda loše.
Možda je to i jedan od razloga zbog kojeg PR ima katastrofalan ugled u srpskoj javnosti (manipulatori, direktorove ljubavnice, muljatori, oni koji sve komplikuju i stalno nam „uvaljuju“ neke priče – odgovor urednika najuticajnijh novina u Srbiji).
Kako rešiti taj problem? Hm, za početak baviti se malo tim ljudima (mislim od strane DSOJ) posebno ukoliko su i članovi, pa im pomoći da razumeju koliko je struka sveobuhvatna a njihov posao odgovoran i značajan.
Imala sam zadovoljstvo da upoznam PR-ovce koji to nisu po svom ličnom izboru i nemaju možda dovoljno iskustva i znanja. I? Pa ima ih sjajnih i kad im se ponudi sadržaj primaju ga lako i sa puno entuzijazma. Ima i onih koji su izgubljeni u prostoru i vremenu. Da bismo pripremili nove generacije PR-ovaca morali bismo iskoristiti postojeće kao ambasadore dobrog glasa o mogućnostima i značaju PRofesije.
Da je to tako potvrđuje i odgovor na pitanje koji su najveći problemi s kojima se u PR struci suočavamo. „Neshvatanje važnosti odnosa s javnošću u društvu uopšte“ je odgovor 54% ispitanika.
Prevedeno na PR-ovski jezik – PRofesija nam ima loš imidž u javnosti!
Auuuuuuu!
Pa ko ima bolje alate, ko može bolje da „brendira“ svoju struku, ko može bolje da predstavi dobre strane, suštinske vrednosti i značaj struke od PR-ovaca!?
Dakle, mi sami za sebe nismo uradili mnogo. Za svoje kompanije radimo mnogo. To bi značilo da ne razumemo koliko bi i naš posao bio lakši (i lepši) ukoliko bi grupa kojoj pripadamo (u ovom slučaju profesionalna kategorija) imala bolju poziciju „u društvu uopšte“. Dakle, svi pojedinačno svojim aktivnostima i dobrim primerom morali bismo da podsećamo na značaj PR-a, a DSOJ svojim aktivnostima da to čini PRimarno i mnogo jačim intenzitetom. Na kraju krajeva, image building je PR termin ;)
Trenutna neto plata PR-ovaca u zemlji kreće se u čak 62% slučajeva od 50.000 do preko 90.000 hiljada dinara u Agencijama (i to gotovo polovina ima platu veću od 90.000 dinara), dok u kompanijama 45% PR-ovaca ima platu u istom rasponu (takođe polovina preko 90.000 dinara). Pa, lepo smo plaćeni. Nije da nam posao nije fin i profitabilan. Nije da je to PRofesija koju lako treba menjati. Pa, što onda stvari ne učinimo još boljim?!
Da li možete da pretpostvite koliko je mali broj novinara koji imaju platu veću od 50.000? Koliko je profesora, učitelja, menadžera, da, da… Sedimo na zlatnoj koki, samo, nešto je sputavamo da snese zlatno jaje :(
Samo 10% ispitanika namerava da menja struku.
A evo i PR-ovaca na delu pri odgovoru na pitanje: „Koliko ste generalno zadovoljni saradnjom sa medijima?“ Preko 50% nas JESTE zadovoljno… Baš lepo. Samo, nije bilo predstavnika medija da im tu priču serviramo na Okruglom stolu, osim, za pohvalu, gospodina Petra Stakića iz magazina TABOO.
Glavni razlozi zbog kojih smo „zadovoljni“ medijima su to što profesionalno obavljaju svoj posao, imaju proaktivan pristup (?!), stručni su, informisani i pravi partneri u poslu, nisu podmitljivi i ne traže poklone i pogodnosti, imaju originalan pristup u kreiranju informacija… Truth or false?!
Interesantno je da u gotovo istom procentu novinare smatramo i nedovoljno stručnim, neodgovornim, neprofesionalnim, podmitljivim, i reaktivnim i nezainteresovanim. Black & White?! Ok.
Svi predstavnici Agencija su „čuli“ za DSOJ, a čak 94% PR-ovaca iz kompanija čulo je za naše strukovno udruženje. Polovina ih je, međutim član DSOJ. Dakle, one preuveličane brojke iz posta Društvo Srbije za ili protiv odnosa s javnošću smislene su…
DSOJ mora da ponudi mnoooooooogo više.
Mala digresija; na preporuku čuvenog Richarda Linninga kontaktirala sam IPRU (Iternational Public Relations Association). U roku od doslovce 2 minuta javila mi se lično sekretarka IPRE i ponudila mi se oko svih nejasnoća i u vezi sa svim pitanjima koja bih uputila IPRI! Dakle u 2 minuta!
„Dear Dragana
Many thanks for your interest in IPRA, it is with pleasure that I send you the attached application for membership.
If you have any queries, please do not hesitate to contact me and I hope to be welcoming you as a member in the near future.
Best regards
Clare Cochrane
IPRA Secretariat„
Da ne dužim; dajem šansu novoj „Upravi“ DSOJ, ali…
U vezi sa jednim konretnim projektom koji bi mogao da podigne PRofesiju, posebno regionalno, na viši nivo, ponudila sam svoju pomoć i nemali broj ideja. Niko me nije kontaktirao potom u vezi sa navedenim projektom.
Neke dobre vibracije nasuprot svemu ipak osećam u DSOJ, samo da to nije početni entuzijazam.
Kako bih ja promenila stvari na bolje i gde bih dala svoj doprinos odgovoriću kratko: radim svoj posao odgovorno i na visokom nivou. Uvažavam kolege i delim sa njima korisne sadržaje. Reagujem na inicijative kad god sam u prilici.
Dajte mi predlog šta još lično da uradim pa da stvari budu bolje za moju struku kako bi bile i za mene (uvek je lični motiv najjači motiv)?
Ja slušam ideje i inicijative.
Uvažavam (nerado, ali uvažavam) i kritike.
Ali, DSOJ bi to morao da radi bolje i pre. Ima i veću obavezu i veći motiv.
I dalje sam tu…
Nisam razumela deo u nazivu Okruglog stola „Pogled u budućnost“ :(
2020
Pa u svetu važi pravilo da nije važno toliko kako je neko došao do određene pozicije koliko je važno kako ju obavlja! Nijedna škola neće vas učiniti dobrim PR-ovcem ili dobrim novinarom – ono može samo da vam prenese određena znanja ili još češće informacije. sve ostalo je na vama. Pa nabrojite mi ekonomiste između dobitnicima Nobelove nagrade za ekonomiju! Čak i ako je nekome nekako „dodelila“ posao PR-ovca ili novinara to ne može biti izvinjenja da duže vremena ne obavlja posao barem po minimalnom stručnom standardu koji se ionako može naučiti za 6 meseci i za koje čak postoje trening škole u Srbiji. Ja mogu reći na osnovu ličnog iskustva da sam sreo več nekoliko sjajnih PR-ovaca u Srbiji, a i novinara koji su, barem samnom, napravili odlične intervjuje (govorim o načinu postavljanja pitanja i o tome, kako su se pripremili za razgovor). Jer nije toliko pitanje da li neko zna sve moguče pristupe, teorije itd., koliko kako efikasno se laća posla i sa kojim ciljem – a to je, nažalost, uvek povezano i sa okolinom u kojoj deluje. Direktno prenesena znanja iz jedne okoline u drugu skoro nikad ne deluju (a to mogu potvrditi iz svojih i iskustva prijatelja, koji delujemo u više zemalja) osim na ravni „zakonitosti“. To još više deluje na polju komunikacije gde shvatanje stvari direktno zavisi od prijašnjih iskustava (makar namišljenih, preko medija). A najlošije je prića o tome da je neko drugi kriv, jer on ne shvata (npr.menedžeri ili novinari ili obrnuto) jer to znaći da ništa ne možemo učiniti dok taj drugi to ne shvati… Iskustva govore da iako se i to dešava da je problem najčešće ipak u nas i našim pristupima. Različiti smo, imamo različite sposobnosti i veštine uveravanja i znanja itd. Promena toga ipak puno više zavisi od stvarne volje pojedinca a i od mogučnosti dostupa do mentora sa jedne i do informacija sa druge strane. Zbog toga su sa jedne strane toliko važne takve rasprave, kursevi i slično, a još važnije je imati jednog ili više ličnih mentora koji vas oksrbljuju informacijama, preporukama i virovima. I važno je da sudjelujete da ste u žiži događaja jer se tako učite još brže, a neki način i utičete na tok događaja. A znate i sami kako dođe do lavine – iako je neki najverovatnije nisu još videli svojim očima…:)))
Malo kasno sam došao ali linearna komunikacija jeste strulan izraz, a komuniciranje u slojevima je „poetski“ rečeni izraz što se i u diplomaciji i u vojsci ali i u menedžemntu i komunikacijma zove taktika artičoke, a neki to zovu i strategija „luka“
A jos veci kvalitet bi se dobio kada sujete ne bi bilo… Al to tesko da ce se desiti ikad!
@Miloje Sekulić: jedan od suštinskih problema u odnosima PR-a i medija je u neshvatanju kompatibilnosti naših profesija i nedovoljnom poznavanju profesije „s druge strane“. Unapređenjem kvaliteta odnosa na dobitku bismo bili svi: kompanije/klijenti, PR-ovi, mediji i primaoci poruke.
Iskustvo iz redakcije bilo kog medija nophodno je da bi neko bio kompletan PR! Ne radi se tu o znanjima koliko o prolasku kroz određene situacije koje su u novinarstvu uobičajene a kao PR treba da ih poznajete (kratki rokovi, paralelni pozivi na više događaja, ritam pripreme izdanja, itd). Kontakti i uvažavanje (ukoliko ga steknete) su dodatna korist.
Nipodopštavanje cele PR profesije zbog eventualnog lošeg iskustva sa pojedincima od strane novinara je stvar mentalnog stava i nemanja iskustva iz rada u PR-u. Smatram zato da bi i novinarima bio od koristi kratak boravak u agencijama. Onda bi mogli da razumeju i tu stranu medalje, prvenstveno poziciju PR-a između medija i klijenata.
Mi nismo suprotstavljene strane nego komplementarne profesije. PR po prirodi svog posla treba da poznaje klijenta više nego što novinar to može (jer prati veći broj kompanija/šta god). Samim tim je PR dragocen izvor informacija novinaru. Najveća vrednost za PR-a je proaktivan novinar koji mu se obraća u potrazi za informacijama a takav odnos se gradi sa obe strane. Ne teoretišem, pričam iz iskustva.
Da ne bude pitanja odakle mi legitimitet za ovo što tvrdim – smatram da mi ga daje šest godina aktivnog bavljenja novinarstvom od čega tri na mestu urednika i dve godine aktivnog rada u PR-u uz još neko vreme amaterski pre toga. Poznajem dakle dosta dobro obe strane i podjednako ih volim. :)
Situacija naravno nije idealna. „Ne treba meni PR da mi govori šta da pišem“, je mišljenje cenjenog kolege bivšeg urednika jednog od nabrojanih medija. Time su ovakva mesta, diskusije koje se na njima vode i eventualne posledice tih diskusija vredniji.
@pkaranovic: ideja koju ste dali o, da kažem, „praksi“ PR-ova u redakcijama je zaista sjajna i njena realizacija bi bila višestruko od koristi. Cenim da bi DSOJ relativno jednostavno uspeo da za zainteresovane članove organizuje takav jedan program čime bismo (mi PR-ovci) potvrdili koliko su nam značajni mediji, ali i kao što ste naveli kako bismo „na licu mesta“ uvideli šta privlači pažnju novinara i na koji nači tretiraju naš rad.
Zahvaljujem na sjajnom tekstu „Priučeni novinari“ ;)
Što se tiče moje rečenice u originalnom postu: „Možda je to i jedan od razloga zbog kojeg PR ima katastrofalan ugled u srpskoj javnosti (manipulatori, direktorove ljubavnice, muljatori, oni koji sve komplikuju i stalno nam „uvaljuju“ neke priče – odgovor urednika najuticajnijh novina u Srbiji)“ radi se o internoj anketi koja nije namenjena publikovanju, tj. imena urednika neću napisati, ali se radi o sledećim medijima: Blic, Politika, Večernje novosti, Press, Vreme, Ekonomist i Biznis.
Jedan od urednika je doslovce izgovorio navedenu rečenicu.
Pozdrav g. Varagicu
Bila bi mi cast da slusam neko od vasih predavanja. Verujem da bi to unapredilo moje znanje, licno i profesionalno. Jos jednom -pozdrav.
Prvo, najuticajniji mediji su oni koji okupljaju najveći broj najuticajnijih osoba (bez obzira na ukupan tiraž) – Lideri mišljenja, trend setter-i, donosi odluka…
Po mom mišljenju za Srbiju, najuticajnije novine su Politika, nauticajniji časopis je Vreme, a najuticajnija TV je RTS.
***Autor teksta „Priučeni novinari“ je Aleksandar Trifunović.
„(jer od kvaliteta njihovog rada može da zavisi tiraž medija)“ -Smatram da Kurir nije kvalitetniji od lista Danas, iako ima veci tiraz. Takodje ste u pravu za „Novinari kako da pišu toliko kvalitetno da mogu da biraju koliko će biti plaćeni“. Kvalitet nije samo tacka-zarez vec je kvalitet smelost, licna hrabrost, upornost i rizik, pa na kraju i tacka-zarez. No, svakakvih odgovora, sem onog -koji je najuticajniji list u Srbiji?, hocu reci -popusta mi interesovanje da dobijem odgovor, sto zapravo i jeste kvalitet na strani PRofesionalaca koji su dobro uvezbani da sakriju informacju zarad interesa. Sto se tice -„Veliki broj sumnjivo edukovanih osoba nazivaju sebe novinarima“, eto Vam teksta u celosti, koji ce, nadam se, zadovoljiti elitisticke poglede s visine.
Priučeni novinari
U mnoštvu seminara o novinarstvu, manje ili više inteligentno organizovanih kod nas, od strane predstavnika međunarodne zajednice, neobrazovanost novinara pominje se kao krucijalni problem perspektive ove oblasti. „Novinari su danas u većini priučeni“- komentarišu učeni novinari. Učeni novinari su jedan nadasve posebna sorta ljudi na prostoru bivše Jugoslavije i naročito su „uspijevali“ zadnjih desetak godina kad je njihova učenost, veoma bolno, dolazila do izražaja.
Da bih pojasnio, vratićemo se par koraka nazad.
„Učeni“ novinari su obučavani na fakultetima žurnalistike. Prolaznost je bila velika, a prosjek ocjena uvjek za nijansu veći nego što je to bio slučaj na drugim visokoobrazovnim institucijama. Prostorije su najčešće bile uz fakultete političkih nauka, te je na taj način tadašnja jednopartijska država u samom startu obrazovanja određivala ulogu novinara u očuvanju države.
Većina svršenih i obrazovanih, „učenih“ novinara je blizinu iz studentskog života sa budućim političarima shvatila kao životni kredo i gledala je da ostvarenu blizinu i prisnost očuva u kompletnom radnom vjeku. Povjerene novinarske stupce punili su stereotipno temama o uspjehu revolucije, sramnim disidentima, efikasnosti brigadira, o reformama, unutrašnjim neprijateljima, nacionalizmu, velikom pokretu nesvrstanih uz obavezne hvalospjeve jedinom vođi, drugu Titu i za života i posthumno. Naročita bliskost naročito je i nagrađivana.
Jugoslavija se raspala i „učeni“ novinari svojim perima krče put novim vođama, jagmeći se. Dojučerašnji bogohulnici briljantno inkorporiraju svoje znanje sa iskustvima iz religije i započinju nacionalističku hajku unoseći u svakodnevni opus termine – „balije, ustaše, četnici, komunjare“ i sl. Veličaju Boga i svojim znanjem, komentarima i učenošću, često zastide i same vjerske službenike do tada naviknute isključivo na prazne bogomolje. Istoriju uzimaju zavisno od potrebe, veličajući pogibiju kao vrhunsku vještinu. Nove vođe predstavljaju kao budilnike koji su nas probudili iz dugogodišnjeg sna i tame. Budilnike koji nam, eto, ni dan danas ne daju da bezbrižno zaspimo i prepustimo ulogu čuvara svijeta nekom drugom.
Rat je završen i demokratija je dobila na cjeni. Zašiljivši olovke ponovo „učeni“ novinari ostaju na visini zadatka. Put u Evropu, do tada uglavnom shvaćen i svođen na skromno vojno zauzimanje Beča od strane naše moćne vojske, sada je jedini put opstanka nebeskog naroda.“ Učenim“ novinarima problem je samo kako sad održati blizinu sa vođama jer ih je mnogo i uglavnom ih čuvaju tjelohranitelji. Neki, opet, govore samo strani jezik, što je novi problem, ali se oni ne daju i kameleonski se prilagođavaju čekajući nove zadatke. Pa zar nije Veliki fotograf Robert Kapo, reći ćete, svoje izuzetne ratne fotografije komentarisao jednostavno sa – „potrebno je samo biti dovoljno blizu.
Tačno, međutim, u većini naši „učeni“ novinari su tu bliskost shvatili čudno i perverzno, smatravši valjda da je dovoljno biti blizu samo pojedinim dijelovima tjela vlastodržaca, namjenjenim isključivo za izbacivanje organizmu nepotrebnog i nastrane užitke.
I dok „priučeni“ novinari otkrivaju afere, prozivaju krminalce, istražuju istinu, ostaju bez nogu, „učeni“ čekaju nove zadatke, nove vođe i nove pozicije nadobudno uživajući u već ostvarenim. Istinu tretiraju kao raritetni eskluzivitet, a laž kao glavnu alatku.
Grimasama vječitih kulera i mudrih mediokriteta nadoknađuju nedostatak originalnosti.
Sebično čuvajući poziciju i samo vlastitu glavu ostali su zauvijek bez obraza.
Novinari žive kratko, kažu….
Čast izuzecima, naravno.
Pozdrav, -odoh da ucim.
Činjenica je da veliki broj osoba koje se bave odnosima s medijima nemaju elementarna znanja iz oblasti klasične komunikacije.
Ali da se razumemo, situacija sa novinarstvom (redakcije/urednici/novinari…) u Srbiji je veoma, veoma daleko od nečega dobrog. Veliki broj sumnjivo edukovanih osoba nazivaju sebe novinarima, bez posedovanja elementarne opšte kulture (čije je znanje veoma potrebno ako pokrivate različite teme), nemotivisani zbog niskih primanja i potpuno nezainteresovani za oblast koju u tom momentu pokrivaju.
Da to ilustrujem primerom: Pre nekoliko godina davao sam PISANU izjavu za jedan lokalni štampani medij, gde sam na inicijativu novinara dobio završni tekst na odobravanje. U tom tekstu je bilo kardinalnih grešaka koje menjaju potpuno smisao delova teksta koji sam napisao – a sve iz razloga „stilskog uobličavanja“ prema uređivačkoj politici medija. Ispravio sam uočene greške, i gle čuda – objavljeni tekst je sadržao „stilska uobličavanja“ – sada na drugim mestima (mora valda lektor, ili neko drugi da zaradi svoju platu). Naravno, opet je bio poremećen smisao onoga što sam napisao.
Znači, svi treba da uče iz dobrih primera: Novinari kako da pišu toliko kvalitetno da mogu da biraju koliko će biti plaćeni (jer od kvaliteta njihovog rada može da zavisi tiraž medija), a menadžeri za odnose s medijima da nauče šta to novinarima treba da bi objavili vest – pa da im to i pruže.
Lapsus calami, izvinjavam se Vama, posetiocima i PR-u sluzzbe Delta Maxi Vesni ZZabich zbog pogressno navedenog imena.
poz.
:)), eto, svega -ali odgovora nigde, no, simpaticcno. Ipak, da budem malo konstrktivan i da pomognem PRofesionalizciju ukoliko budem u moguchnosti…, naime, PR sluzzba zavisi od broja novinara i tirazza medija koji isti predstavljaju. Smatram da pored prakse u PR timovima PRofesionalcima, da bi to zaista bili, je potrebna i praksa u nekoj od redakcija. Iz jednostavnog (ne prostog) razloga zarad boljih liccnih kontakata, ali i da sam buduchi, ili postojechi PR, zna kako novinar razmisslja. Da se ogradim na liccno. Prosto (ne jednostavno) saopsstenja, odnosno pozivi, koja stizzu do nas novinara jesu u jednom pasusu reklama, a drugom poziv na mezetluk, krkanluk i pijanluk. Moje liccno missljenje jeste da svakom PR menadzzeru treba skrenuti pazznju na saopsstenja. Ono mora da sadrzzi informaciju. Sve i da se niko ne pojavi na mezetluku, krkanluku i pijanluku mozze izachi informacija preko samog saopsstenja, a i missljenje bi se promenilo da nisu zarad tanjira suHog mesa pisali pozitivno o firmi, a PR-ing da nessto mulja. CCim hoche da nas hrani nekakvim krmivom, mora da nessto mulja, pa novinari trazze neki bekgraund pricce. No, da se ne bih rasplinuo, smatram da je za svakog ko zzeli biti PRofesionalac bitno da zna kako razmisslja onaj od koga PRofesonlac zavisi. Izmedju ostalog, zato i pratim Vass Blog. I za kraj da navedem KONKRETNO primere pozitivnog PR menadzzerstva iz kojeg bi mozzda neke buduche kolege imale ssta da naucce, a to su Marko Vujaccich -Pro program i Vesna ZZabalj iz grupacije Delta Maxi!,…i, koji je najuticajniji list u Srbiji? (ovo me zaista zanima, i primer je da vidite koliko mozze mala neopreznost, u ma kakvoj javnoj recci da probudi polemike). Daleko sam i ja od svakog savrssenstva, i uccim, a dosta imam da nauccim i na Vassoj stranici. Pozdrav.
@pkaranovic: uh. Vi ste novinar sa stažom i iskustvom u zemlji i regionu, pišete za dnevnike i periodike… znate svoju struku, a sigurno imate i jasan pregled moje. Ono što me raduje je da čitate blog o PR-u uprkos određenim neprijatnim iskustvima i lošim imidžom PRofesionalaca (kojeg sam kao što ste primetili i ja više nego svesna). Ima u PR-u sjajnih ljudi, verujte… kao i svugde. Ima i onih koji blate struku… kao i svugde. Samo, u nekim strukama je manje uočljivo nepoznavanje elementarnih modela komunikacije i pravila koja komunikaciju čine konstruktivnom. U PR-u, to je nedopustivo.
Nisam sigurna da ću biti u prilici da dokažem da je urednik u krivu, ali pokušavam blogom da ukažem i na dobre primere i potsetim da moja struka ima jasna pravila i sjajne primere.
Na posletku, u nekom trenutku promeniće se i razmišljanja nekih PR-ova… znam to…. već imam primere. Možda ne mogu mnogo, ali i malo je nešto… i zbog „malo“ se vredi potruditi… Malo + malo + malo… više nije malo…
Zahvaljujem Prvoslave na komentaru i javljanju. Potsetili ste me na zadatak kojeg sam se latila… a ja ne odustajem…
Postovana Djermanovicheva.
Redovno ccitam vass blog. Zanimljiv, dinamican, pun informcija, a iskreno i od koristi. Valja znati kako razmissljaju oni koji zastupaju interese kompanije (verovatno chete kompaniju pravdati da ne zagadjuje okolinu, da je najzastupljenija, najbolja…), ssto Vam i jeste posao. Elem, koliko puta sam isao na konferencije za novinare gde je pricca prazna i ne dobijemo ono ssto zaista informacija jeste, ili, koliko puta PR slegne ramenima „pa dobro, ssta da radim“, u nezvaniccnom razgovoru. O saopsstenjima koja stizzu u rolnama ne vredi govoriti. Da ne duzzim, pruzza Vam se prilika da odbranite ccast svoje profesije i promenite moje missljenje o pozivu PR, a na to me je navela Vasa recenica „…(manipulatori, direktorove ljubavnice, muljatori, oni koji sve komplikuju i stalno nam „uvaljuju“ neke priče – odgovor urednika najuticajnijh novina u Srbiji). Zapravo, koje su najuticajnije novine u Srbiji, i ko je, taj, urednik? Dokazzite da urednik govori neistinu, i odbranite obraz profesiji.
Pozdrav.
Hvala.
Svaka čast i tebi „neko-ko-zna…“, …al stvarno iskreno mislim.
Moram da priznam da si me prijatno iznenadio svojom fleksibilnošću i brzom hvatanju ritma :)
Prvičan utisak je bio da ću naići na „tvrd orah“ :) i drago mi je da nisam bio u pravu.
Zajedno smo jači… idemo dalje…
Samo ovo… svaka cast za oboje.
@Dragana, kapu skidam kad su u pitanju komunikacije.
Bilo bi super kad bi svet komunicirao isključivo (tvojim) lepim i mekšim rečima. Nažalost, ponekad to (jednostavno) nije moguće, „čak ni u svojoj kući“, što bi rekao naš Rodoljub.
Ali, poštujem: Tvoj blog, tvoje pravo, tvoj rizik.
Međutim, pošto mi nije svejedno, biću slobodan da uskočim sa vremena na vreme, na svoj rizik, a ti me slobodno javno ukori, ako preteram.
Ako postignemo cilj (Hvala puno neko(me)-ko-zna… na razumevanju), onda i nije bitno iz čija usta su izašle jake i direktne reči.
i… da, neslažem se da to ima bilo kakve veze sa poslovicama oko-za-oko iliti zub-za-zub.
@Makedonac: jedan si od retkih koji prati draganadjermanovic.com od početka. To jako puno znači. Za one koji nisu pažljivo čitali komentare nekih ranijih postova, da kažem da znaš da budeš vrlo oštar i direktan; prema svima, pa i meni… ali uvek vrlo nedvosmisleno i sa obiljem argumenata! Cenim.
Jedino pravilo koje smo uspostavili (da podsetim) je – bez sujete!
I to još u prvom postu o DSOJ. Pristojna komunikacija bez agresivnog tona i vulgarnih reči se više nego podrazumeva, i to je svima jasno.
Da li ćete se potpisivati nadimkom, imenom, imenom i prezimenom ili inicijalima, potpuno mi je svejedno. Zaista vaš izbor.
@Neko ko zna…: ni najmanje nije nužno menjati nick sada. Šta više, mislim da je nick vrlo upečatljiv i ilustrativan, ali sa druge strane gađa tamo gde smo (mi PR-ovci generano) vrlo tanki – u sujetu! Meni ne smeta, mnogima smeta; ali najznačajnije je da je za tebe bio adekvatan u određenom trenutku.
Uvek je najvažnije šta se govori, mnogo više od onog ko to govori.
Zato čitate i moj blog; ne zbog onoga ko sam (i šta sam) ja, već zbog onoga što pišem i delim sa vama.
I još nešto Makedonac, već si se uverio i na ličnom primeru i kroz moju komunikaciju sa drugima, ja RETKO biram teške reči jer UVEK pronalazim mekše. Ne samo zato što sam fina ili pristojna, već zbog onoga što mogu da postignem ukoliko (ne)izazovem konflikt i (ne)kanališem nesporazume i nedoumice.
Kada bismo se doslovce pridržavali oko-za-oko, ceo bi svet bio prepun slepaca… kad je u pitanju deo poslovice zub-za-zub, hm… bilo bi manje lepih osmeha ;)
Čestitke i lepe želje snažno uzvraćam, a biće i tema Novogodišnjeg posta!
@ Makedonac:
Potpuno se slazem sa svim sto je napisano i hvala za razumljivo iznosenje osnovnih e-pravila i principa (koje se (mozda i pogresno) pretpostavlja da svi znaju cim su ovde).
Takodje, potpuno se slazem i sa komentarom vezanim za moj nick i sa komentarom vezanim za stil pisanja. I rado bih promenio nick, ali sada se vec ustalio (mada, mozda ga i promenim uskoro).
Malo pojasnjenje: kada sam citajuci gomilu gluposti, praznih prica i lupetanja (ovo opisujem bez ikakvog preterivanja, nazalost) po nekim blogovima (da ne pominjem sada gde je i ko je to pisao) jednostavno sam morao da kazem „Dosta!“ i da dam neke komentare, sugestije, predloge, primere i resenja koje bi stvari stavile na pravo mesto. Pogotovu sto ovakve blogove citaju i oni koji bas i nisu toliko potkovani na ovom polju, pa ne mogu bas tako lako da odvoje dobro od pogresnog (pa da ne nauce pogresno). I tada je za tu priliku ovaj nick bio potpuno odgovarajuci, da se i time podvuce da od praznih i netacnih prica nema nista. I moram da priznam da je secnuo neke kojima su (bez ikakve osnove) „porasla krila“, pa su zamislili da su veliki (pa krenulo lupenje). I tako ostade nick… ali (kao sto vec rekoh) mozda ga ukoro i promenim ako naidje neka konstruktivna PR zagonetka, mozgalica, neki izazovan problem, neki zanimljiv zadacic…
A stil… hm, jednostavno je takav, direktan, ostar i da, moze da povredi. Ima i to svojih prednosi (prene i probudi one za koje jos ima sanse), ali OK, hvala na sugestiji, potrudicu se da sve to malo umeksam… samo mi dajte dobar razlog, neki dobar case koji je uradjen u Srbiji, nesto na ste ne mogu da reagujem toliko iznervirano i samim tim mozda i prepotentno…
Jos jednom, Makedonac, hvala na pojasnjenju i sugestijama ko god da si.
I da, svima srecna Nova godina! I puno novih poslovnih (PR) uspeha.
Poštovanje svima,
Nisam mogao da izdržim…samo principijelno…
Pre svega, iako u zadnje vreme nemogu da aktivno učestvujem u diskusiji, prava je milina čitati i Draganine priloge i vaše komentare.
Blog već ima svoju reputaciju i bilo bi dobro, ko god došao, da poštuje i pisana i nepisana pravila i principe ponašanja.
Izneću u kratko moje viđenje stvari, povodom zadnje „polemike“.
Svako ima pravo na anonimnost, sve dok je ne zloupotrebi, odnosno dokle god nastupa argumentima i izdržanim komentarima.
Osim Dragane, niko nema pravo da postavlja pravila i da tera sa njezinog bloga drugoga…kako god se on zvao…
@Miloje-vo: „predstavi se ili pokreni svoj blog“, može da ga koristi samo za njegov lični blog. Ovakav pristup nije primeran za Draganin blog i… koliko god bio Draganin prijatelj i kolega, Dragana mora to jasno da mu stavi do znanja, da se ne protumači da i ona deli njegovo mišljenje i pristup (iako je Dragana decidno vec rekla svoje i izrazila dobrodošlicu „nekome ko zna…“).
Pošto je Dragana previše kulturna i pažljiva, posebno prema svojim prijateljima, moram da primetim da je ovo po drugi put (bar koliko sam ja izbrojao), kako se uzdržava da svojim bližim kolegama da do znanja da njihov pristup nije u redu. Ako se brzo ne koriguje, nije čudno da izgubi deo simpatija svojih redovnih čitalaca, a verovatno i nešto više, od onoga sto je stekla mukotrpnim radom.
Kad bih bio na mestu „neko(me)-ko-zna…“, sigurno bih promenio nickname, u nešto što ne bi zvučalo prepotentno i da ne bih iritirao druge, koji takodje znaju „po nesto“. Takodje, za nijansu bih promenio i stil pisanja/izražavanja, opet iz istih razloga.
Pozdrav svima i sretne božićne praznike onima koji slave sada i…onima kasnije, ako se ne „čujemo“. Takođe svima želim sretnu i berićetnu Novu 2009 godinu.
@Miloje Sekulić: hvala za savet i vec je vise puta receno da ne zelim da budem popularan. Jos jedan PR blog? Ne hvala, previse je price. Ipak preferiram da se vreme ulozi u praktican rad i prakticna resenja. Ako neko vec zeli da od korisnih saveta imam korist – samo te savete upotrebite u praksi. Odmah. Unapredite nacin rada. I to mi je i vise nego dovoljna korist. Da, da, verovali ili ne, moja licna korist…
Ah da, jos jedna stvar. Ukoliko bi tu bio moj potpis sujetni i oni koji samo misle da znaju napadali bi ono mene licno (kao sto vec mnogi rade), jer je to mnogo lakse nego da izadju 1-na-1 sa savetima, komentarima, kritikama, predlozima i ostalim sto iznesem. Uvek je lakse diskreditovati osobu, nego konkretan rad (ako je dobar).
Ko god zeli, na bilo koji moguci nacin, neka zada neki (tezak) zadatak, problem, pitanje ili bilo sta drugo i dobice odgovor. Konkretan. Uvek je tako bilo. Ali neka bude spreman i da prihvati to sto dobije. I sto je jos teze, neka bude spreman da prihvati da ne zna ono sto misli da zna (a to je obicno jako tesko, cesto i nemoguce kod nas). Tako ce moci da se promeni na bolje.
@Dragana: ako stvarno i znas ko sam molim te da to zadrzis za sebe. Drago mi je da vidim da uvidjas da je koristan savet vazniji od njegovog izvora i popularnosti, i zato ce me (kada mogu i stignem) biti ovde sa pokojim savetom, komentarom, sugestijom, ali i otvorenom kritikom. Hvala jos jednom.
.. je pokusaj da se da koristan savet.
Od jos jednog PR bloga korist bi imali svi.
Od predstavljanja korist bi imao on.
Ko zna zasto je to shvaceno kao teranje.
@Miloje Sekulic | 20.12.2008.
predstavi se ili pokreni svoj blog
—–
Inace, za koristan savet se kaze Hvala (cak i kada dolazi od nepoznate osobe, ako je savet stvarno koristan), a ne „Ko si?“, „Sta ti sad hoces?“, „Idi radi to negde drugde“ ili nesto cetvrto…
Mislim da su ovakvi komentari (bez ulaska u to da li je razlog za njih sujeta, ego, ljubomora, pametovanje ili bilo sta drugo) upravo jedan od razloga zasto i dalje zelim da se drzim podalje od „velikih“ i poznatih PR „strucnjaka“.
Kao i do sada zadrzacu svoje pravo da ostanem anoniman, ali cu razmisliti da li cu vise davati (konkretne) savete i primere, ili ostaviti da pobedi prazna prica i opsta mesta.
Ma ustvari, toliko godina vec ukazujem na to sta ne valja i pokazujem i ucim kako treba one koji to zele da cuju i nauce, pa me jedan ovakav komentar nece spreciti da to radim i dalje.
Mozda ne na ovom blogu ako Dragani to ne odgovara (Dragana molim te da kazes sta ti odgovara), ali verujte da ce i dalje biti neko ko ce za ono sto radite kako ne valja reci da ne valja, kao sto ce i za ono sto uradite dobro stici pohvala. Ako vam to smeta… hm, prestanite da se bavite poslom koji ne radite najbolje.
Srecan rad!
predstavi se ili pokreni svoj blog
Prva stvar: izvinjenje Dragani za to sto je sve ovo moglo da se shvati kao da nista drugo konkretno na blogu nije napisano (mada, kad sam ponovo procitao napisano, nisam video gde sam to tacno napisao). Ali ako je neko tako shvatio – izvinjavam se. Ono sto se zelelo reci – evo jedne konkretne stvari nasuprot gomili prazne price koja se vecinom prezvakava na mestima gde se okupljaju „PR“-ovci…
Druga stvar: pojasnjenje oko napisanih termina. Linearna komunikacija i Komunikacija u slojevima su dva naziva koja sam licno smislio samo da bih sve ovo bolje objasnio. Nisu strucni nazivi, nema ih u literaturi, ali najbolje opisuju razliku. I u radu i u rezultatu…
I treca stvar: hvala Dragana, i meni je drago da sam mogao da pomognem…
@Neko ko zna…: Pa sad, da je ovo prvo (nešto) konkretno što je napisano moram se nesložiti sa tobom. Šta više, mislim da grešiš. Primer je sjajan, slične doduše češće posmatram u stranim medijima (print i internet i TV) i sad već prepoznajem složene komunikacijske modele koji se primenjuju i razvijaju. O njima ne znam mnogo u teoriji.
Jednostavno ne mogu da prihvatim da u Srbiji pošiljaoci poruka (PROFESIONALCI) i dalje koriste lienarni model komunikacije?! Transakcioni možda… ali linearni… onda si u pravu da stvarno nema pomoći.
Drago mi je da si tu.
Posto je ovo istrazivanje pogresno postavljeno na startu (koji li su to „PR“ strucnjaci formirali upitnik?), a okrugli sto je vecinom bio prazna prica (sto mnogi i na ovom blogu) potvrdjuju, evo jednog konkretnog primera, pa ukoliko zelite mozete ga staviti i kao poseban post (iako ce se pojaviti i na vasem drugarskom blogu) kako bi mogli da odvojite komentare… moj mali doprinos… :-)
Evo da se slucajno ne pomisli da samo pricam, da samo isticem negativno u srpskom „PR“ svetu i da ne zelim da uradim nesto konstruktivno… evo malo besplatne edukacije za one koji zele da cuju kako moze bolje od uobicajnog proseka…
Dakle, kratko bih prikazao razliku izmedju necega sto bi najlakse bilo nazvati linearno komuniciranje i komuniciranja u slojevima, i sve to na jednom aktuelnom primeru – (uobicajnoj) akciji NBS povlacenja starih novcanica iz opticaja i komunikaciji koja ide uz to.
situacija je ovakva, NBS kao deo svog uobicajnog posla mora da povuce ostecene novcanice iz prometa i to „svi“ znaju i uobicajna je stvar koja se desava sa vremena na vreme. Naravno, u NBS se neko (valjda) bavi i komunikacijama, pa je (hvala Bogu) shvaceno da bi bilo kakva pojava sveze stampanih novcanica (koje bi zamenjivale stare) medju gradjanima moglo izazvati podsecanje na inflatorno stampanje novca iz 90-ih i dalje izazvati (blagu) paniku. A to naravno nije dobro…
I sta NBS radi? Pre nego sto uopste pocne povlacenje i zamenu novcanica pusta u medije informaciju da to radi zato sto je to uobicajan posao, zato sto moraju da se zamene stare novcanice posto je XY % novcanica u opticaju osteceno i slicno… Usput dodato je i da je kupljena nova masina za pregled i odvajanje novcanica koja je kostala XYZ eura.
Odlicno, proativan potez. Svaka PR agencija i PR strucnjak u Srbiji bi vam to preporucio. Izvrsno. Ili ipak nije?
Hm, kada posmatramo rezultat koji je ovakva informacija napravila ne mozemo a da ne primetimo da je izmedju ostalog izazvala i efekat „Ovo nam pricaju zato sto bas to rade, pa da nas ubede u suprotno… Fali im para za penzije i ostalo (vidis kako kukaju o budzetu i slicnom), pa im je najlakse da stampaju koliko im treba…“ Veliki broj javnosti (sto predstavlja veliku vecinu svih gradjana) generalno gledano ne veruje vladinim institucijama, vladi, politicarima, medijima… i normalno je da, nakon svih lazi koje su im (najcesce putem medija) servirane, jednostavno misle da je ovo jos jedna takva laz. Misle da ostecenih novcanica i nema bas tako mnogo (ne srecu se mnogo sa njima) i da bilo kakav takav trosak (stampanje novih novcanica) u ovo doba nije bas tako neophodan. A plus sto je u sred ove krize kupljena ta skupa masina i sigurno se (razmisljajuci u svetlu svih tekucih afera) i tu neko „ugradio“…
Dakle, linearno komuniciranje (makar ono bilo i proativno) u ovom slucaju nije najbolje resenje. Mozda je bolje od nekomuniciranja, od loseg i reaktivnog komuniciranje, ali nije nakbolje moguce. Mala digresija, da ne budem pogresno shvacen, svaka cast NBS i tome sto su ipak nesto komunicirali i sto su to uradili proaktivno, ali hajde da vidimo da li moze bolje od ovoga i da li mozemo da naucimo nesto iz ovog primera…
Da probamo ovako, sta ako se identifikuje neka treca strana (neki strucnjak, udruzenje, medij…) koja pokrene pricu o tome kako ima dosta ostecenih novcanica u opticaju i kako je lose to sto NBS ne radi nista po tom pitanju. Ako vec zelimo da koristimo medije za ovu komunikaciju, izabere se i iskoristi neki od medija koji i ovako stalno napadaju vladu i vladine institucije i plasira ovo misljenje. Naravno, posto je ovo negativna vest ona dobije mnogo veci medijski prostor i nasi ljudi na nju mnogo aktivnije reaguju.
Dakle, ljudi sada sve vise i vise pocinju da u svakodnevnom zivotu primecuju ostecene novcanice i stvarno pomisle da tu ima problem. Kada se misljenje javnosti poveca do potrebnog nivoa (ali ne previse, toliko da predje iz negodovanja u nesto vise od toga) aktivira se zvanicna komunikacija NBS koja kaze da su i oni jos ranije primetili problem i da su vec reagovali kupovinom nove, savremenije masine kako se taj problem ne bi vise desavao i da upravo krecu u zamenu svih tih ostecenih novcanica.
Ovako je mozda malo bolje? Nema panike medju gradjanima (sto je i bio osnovni cilj ove komunikacije), zamena novcanica prolazi odlicno (posto je to zelja gradjana), strucnjak i mediji se hvale da su „gradjanskom inicijativom“ ili „medijskom snagom“ (ili vec necim slicnim) pokrenuli NBS da se resi jedan problem itd…
Naravno, u celokupan primer (resenje) potrebno je dodati jos detalja i instrukcija, ali onome ko se iole ozbiljno bavi komunikacijama i ovo je dovoljno kao generalna smernica za razmisljanje, a onome ko ovo nije shvatio iz prve… nazalost nema pomoci za promene u pozitivnom smeru.
Ocekujem sada da vidim sve vise primera komuniciranja u slojevima, a sve manje linearne komunikacije, pogotovu u kriznim vremenima. I to ce biti dovoljna nagrada…
Slazem se oko toga. Na kraju krajeva to su se lepo setili Hrvati i zaposlili coveka koji je sredio mnogo toga. Od sajta ( http://www.huoj.hr ), konferencije, izdavackih projekata i slicno. Nadam se ipak da ce novo rukovodstvo DSOJ-a upravo to prepoznati kao jedini i pravi put i raditi na profesionalizaciji DSOJ-a i unapredjenju struke.
@Dragan MM: gotovo sam sigurna da ukoliko bi neko zaista radio u DSOJ, dakle imao platu i odgovornosti i sve što uz to ide (iako je sekretarka DSOJ od nedavno zaista u radnom odnosu) stvari bi se pomerile na bolje.
Dakle DSOJ-u (pored drugih stvari) zaista na prvom mestu nedostaje motivisani menadžer. Tvrdim… a ne činim to često…
Hvala kolega ;)
Eh sad mi je zao sto ja nisam napisao taj komentar. Znas kao sto je Brega uvek zalio sto nije on nego Balasevic napisao „Pricu o Vasi Ladackom“. Bravo blogerko jer si sjajno skenirala stanje stvari. Ono sto je dobro da nisi obican kritizer ili kriticar nego predlazes resenja. A samo tako se moze ici napred i samo tako se mogu menjati stvari nabolje. Naravno u PRofesiji ne stima mnogo toga ali treba se nadati da ce biti bolje i da dolazi lepse vreme.
@Marko Selakovic: kolega da inspirišemo jedan drugog je zaista sjajan zaključak! I to sa dobrim posledicama ;)
@Saša Jovanović: s reči na dela, konkretni predlozi, efikasno delovanje, jasna podela zaduženja i odgovornosti, cilj i vizija i evaluacija učinjenog nešto su što je potrebno čitavom sistemu, pa nam je tako i Društvo „u istom paketu“ ;( Mnogi koje poznajem smatraju da će izgubiti ukoliko daju znanje drugom. Čak, u to su sigurni… Na sreću, ima i onih koji ga dele, pa su veliki i stvaraju bolje. To je taj lični doprinos koji svako svugde može da da. Svako od nas zna nešto što drugome može da koristi. Na marketu smo informacija, informacije su znanje… I, čak, one su besplatne.
Hm, mislim da nije nužno odvajati Viziju boljeg sveta od Vizije punog novčanika. Šta više, mislim da jedna nužno ne isključuje drugu. To je samo doktrina, uverenje da se opštim dobrom rasipa a samo ličnim sakuplja… što šta, pa i novac. Nije tako, tvrdim. Lični motiv je uvek najjači motiv, i ne treba to kriti. Samo, nije teško načiniti i da drugima oko nas kao i nama bude dobro. I mi ćemo tako više uživati :)
Baš sam ponosna što ovaj blog smatraš značajnim na „online nebu“ struke. Ja ga takvim smatram, ali bez vaše potvrde značaj mu je manji. Hvala ti.
@Miloš: Zahvaljujem što si se javio. Po meni, prvi korak je da su „naša“ očekivanja = „vašim“ očekivanjima. I svi (i „mi“ i „vi“) stvari moramo menjati na bolje zato što to lično želimo i u to verujemo, a ne zato što od nas to neko očekuje. Nije nužno tražiti nove resurse i inspiraciju ukoliko imamo jedno i drugo sada i ovde…
@Danijel: Hm, da u pravu si, mi generalno imamo problem nerazumevanja i nepoznavanja teorije menadžmenta. Posledično i teorija komunikacije… i mnogih drugih.
Ali, nije problem što to ne razumemo (ili ne znamo dovoljno). Po mom mišljenju najveći problem je to što ne umemo (ne usuđujemo se) da to izgovorimo – JA NE ZNAM OVO, ONO! JA SE NE RAZUMEM U OVO, ONO! NIJE MI JASNO ŠTA BIH S OVIM ILI ONIM! NE ZNAM! NE MOGU SAM!
Pa to nisu teške reči; to je početak kraja neznanja. Takvim sam stavom mnogo naučila. Drugačijim, uh bila bih tako siromašna… Opet, naš izbor (malo) i stanje svesti (mnogo).
I jedno i drugo može se menjati.
Za DSOJ (link iz komentara Danijela):
ПОЗИВ за достављање пријава за
ФИНАНСИРАЊЕ ПРОЈЕКАТА ПУТЕМ ДОДЕЛЕ СРЕДСТАВА (ГРАНТА), РАДИ ПОДСТИЦАЊА ЗАПОШЉАВАЊА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА
…..
Подносиоци пријава могу бити непрофитне организације са седиштем регистрованим на територији града Београда…
……………
Укупан износ средстава за финансирање пројеката је је 50.000.000 динара.
Износ појединачног гранта који ће се доделити, мора остати унутар минималног и максималног ограничења (160.000 – 8.000.000 динара), и то:
– за „мале” пројекте: 160.000 – 800.000 динара,
– за „велике” пројекте: 800.001 – 8.000.000 динара.“
Danijele, hvala ti beskrajno na ovako konkretnom doprinosu!
Šta sad, stvarno, čekamo?!
Struka konsultanata je takođe na lošem glasu. Navodno, konsultanti žele da se usidre u preduzeće kako bi mogli da obavljaju konstantan konsalting. «Šta će nam još jedan zaposlen u preduzeću». Tu je i drugi problem. Koliki je broj konsultanata koji zna da proda svoje usluge? Kakav će biti efekat pružene usluge konsultanata je treći deo priče.
PR-ovci kojima je dodeljen posao PR-a, se našao tu gde jeste, jer su im šefovi takvi kakvi jesu.
Vi hoćete da pričate o PR-u, a 34% menadžmenta preduzeća ne zna ni šta je menadžment. Pa šta će im onda PR? Da li znaju šta je PR?
Dobro, ovih 34% u ovom kontekstu nije baš 34%, ali definitivno problem postoji. Već ste se složili sa tim.
Ako ste ustanovili da vam reputaciju kvare neobrazovani PR-ovci, zašto ih onda ne edukovati? I ne samo njih već i njihove šefove.
Definitivno ovaj problem treba početi rešavati još danas.
Da li ima spremnih da pomognu, jer će tako pomoći sami sebi? Ako ih ima hoće li imati kapaciteta?
Čemu sve ovo?
Smatram da bi DSOJ, kao što ste već pomenuli, trebao da se pozabavi tim ljudima.
Problem je ustanovljen. Rešenje problema postoji. Sredstva su ovde(http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1331301). Šta čekati?
hvala vam na sugestijama … trudicemo se da ispunimo vasa ocekivanja. Svesni ste da je za sve to sto predlazete potrebno vreme, koje nam na zalost neumitno curi.
Milos
Citajuci tvoj tekst (a uzivam u citanju Draganinih tekstova, cak i kad proguta koje slovo), nisam se mogao oteti utisku da sva ovakva strukovna udruzenja samo vrte jednu te istu ovostalu pricu.
Dovoljno je da procitam na njihovom sajtu „Mislimo da je ovaj okrugli sto, dao prilično vidljive smernice za dalje delovanje DSOJa (osnaživanje vidljivosti struke, više interakcije, više edukacije, specijalizovani rad po delatnostima…).U skladu sa tim, Društvo će nastojati da u najskorijem vremenskom periodu realizuje predloge koji su izneti na skupu.“
Uhh..“smernice“, „interakcija“, „edukacija“, „“drustvo ce nastojati“, „u najskorijem vremenskom peridou“… kada, datum, mesec, godina…nekome je ‘skoro’ sutra a nekome iduce decenije. Mnogo praznih fraza. Ceznem za nekim novim jezikom, za slengom koji ce biti drugaciji od slenga sa skupstinske govornice.
Sta uraditi? Pitanje za milion dolara :)))
Drustvo ako zeli zaista da ucini moglo bi da manje zakljucuje a vise da radi. Ne treba da gleda u buducnost, vec u sadasnjost. Buducnost se lako planira i to ne obavezuje, sadasnjost je mucna, trenutna, teska i zahteva akciju. A i sajt bi mogao da im bude malo bolje organizovan bez praznih strana i sa mnogo vise korisnih Znanja koja se mogu steci online. Mnogi sajtovi agencija imaju vise korisnih informacija i biltena nego sajt DSOJ-a.
Ok mozda sam ja u dusi buntovnik, revolucionar, a mozda samo vidim drvo usred sume. Kako god, zamara me prazna prica i „zakljuci“ koji ne obavezuju.
Da je samo jednom pisalo u izvestaju DSOJ-a nesto sta lici na vremenski okvir mogao bih se nadati da to nije samo przna prica..ovako… tresla se gora rodio se mis.
„Na šta se priča svodi? Parole o slobodi… Šetači-preletači? Slaba potpora… Nije to glava-pismo… Ili jesmo ili nismo?“ Djoletove tekstove izmenis u dve reci i dobijes novi smisao. Ili jesmo ili nismo profesionalci. Ako jesmo, dokazimo to na delu.
Da, mnoge firme ne shvataju ni sta je PR, ni sta je marketing, ma neki ne shvataju ni sta je biznis. Zato se ljudi postavljaju na mesta za koja nisu edukovani i sta tu uciniti. Svako ima pravo da propadne, sto bi rekeo jedan moj profesor marketinga, ali, da li, makar zarad vizije boljeg drustva i korisnije profesije treba da budemo nezainteresovani za one koji su „baceni u vatru“ a nisu nauceni kako da se snadju? Svako od nas im moze pomoci. Znanje se umnozava kad se deli. Ne treba ga cuvati za sebe.
Pomozite kolegama, cak iako vidite da nisu strucni. Znanje se stice, ako imaju volje i zelje, ako su pozitivni, naucice. Pozitivni ljudi mogu sve, a oni koji znaju vise mogu dokazati da znaju vise pomazuci im.
Hajde da vidimo ideje kako neformalno mimo udruzenja i slicnih formalnih organizacija mozmeo svi zajedno da ucinimo da Stvari budu Bolje.
Imamo li svi Viziju Boljeg Sveta ili samo Viziju punog novcanika? Svet je bolji kad ima vise boljih ljudi, nasa zemlja ce biti plodno tle za ne samo PR profesiju vec za modernije (citaj ‘efikasnije’) poslovanje, kada shvatimo da granice nisu tamo gde su carine i rampe i da konkurencija nije neprijatelj i da svako od nas moze doprineti samo ako uradi malo, sasvim malo vise od onog sta se od njega ocekuje. Draganin blog je mozda mala stvar, ali kako bi izgledalo internet PR nebo Srbije i ex-yu da njega nema? A imati ovakav blog je nesto sta zahteva samo ulaganje volje i vremena.
Imamo li Volje? Vreme se uvek nadje ako imamo Volje.
Detaljan pregled toka okruglog stola sa predlogom zaključaka je na blogu gorepomenutog kolege :)
Koleginice, definitivno delujemo inspirativno jedno na drugo, u najmanju ruku kada je blogovanje u pitanju :)
Iskustvo se stekne, znanje se pokupi (i pokrade ako treba :), ali ovo je stvarno ozbiljno –
„34% PR-ovaca iz kompanija i organizacija je počelo da se bavi PR-om „zato što im je dodeljen taj posao/prebačen sam na to mesto unutar kompanije“.
Vrlo je kriticno ako se projekti (ili sta god drugo) ne komuniciraju kako treba ka medijima koji sa svoje strane retko imaju vremena za istrazivacko novinarstvo. Sta se onda zbiva? Propadaju stvari, a onda i struka ima los imidz.
Ja razumem da su neki ljudi upisali fajultete koje su njihovo roditelji zeleli ali da posao ne mozes da biras, to ne razumem. S druge strane, mozda ja pogresno tumacim ovu recenicu o 34 posto – mozda to znaci samo da je njihvo menadzer u njima PREPOZNAO talenat i vestine za PR-a, nisu dakle sami odlucivali, i to je u redu, neko je bio tu da ih usmeri u razvija, ulaze u njih.
E sad, „dodeljen posao PR-a“ je tezak za optmisiticke pretpostavke: kome dodeljen? Iz kog odeljenja se ide u PR? Kako to ide uopste?
I…kakva je buducnost, sta se prica? :)