Razmišljanja

Svi oni sadržaji koji su u mom umu bili okidač za pisanje, za akcije i reakcije.


Izbor vs izGOVOR: šta je tvoj izbor?

Nekoliko puta u životu stvari nisu išle najbolje. Onako ozbiljno nisu išle dobro. Sa 16. godina sam napustila srednju školu. Stvar je jednostavna – smatrala sam da je gubljenje vremena čitave nedelje učiti jednu lekciju. Dešavalo se da ne odem u školu po mesec dana. Onda odem na par dana, odgovaram sve lekcije, odradim kontrolne, podobijam petice… i opet pauza. U slobodno vreme sam čitala i pisala. Nikad nisam gluvarila.

Bila sam 60 kilometara daleko od roditelja i uspevala sam da na takav način preživim čitavo jedno polugodište. Tada sam rekla, ok nije ovo za mene. I napustila srednju školu. Tačnije, rekla sam svom ocu koji je bio doktor nauka i vlasnik dve fakultetske diplome, da je bolje da me ispiše iz škole, nego da me iz iste izbace. Zamislite stepen njegovog šoka!

Nekoliko meseci potom – ništa. Pokušavala sam da pronađem smisao za sebe i tačku oslonca svoje budućnosti. A onda… upisala sam školu vanredno i za ukupno 6 meseci položila razliku predmeta prvog razreda, drugi, ceo treći i ceo 4 razred srednje stručne škole. Sa odličnim uspehom. Istim maratonskim tempom sam nastavila dalje.

Sve u životu – istim tempom. Nekoliko puta od tada sve je izgledalo besmisleno… sve je izgledalo nepravedno i nakrivo posađeno za mene. I tada sam shvatila da sve što radim i ne radim, radim i ne radim zbog sebe. Sećate se da sam još na početku bloganja radila u jednoj banci? Poslednjih devet meseci na poslu predstavljali su mučenje za moj duh… rutine, presipanje iz šupljeg u prazno, mediokriteti na top pozicijama, reaktivnost spram proaktivnosti… kao u kavezu. 2008. sam napustila Banku. Udar krize, drama, neverica kod svih bližnjih… Bila sam uplašena, ali sam napravila izbor. Uskoro sam započela samostalni konsultantski posao.

Ja sam vam sad navela početak i kraj dve duboko uznemirujuće faze svog života. Ali ono što je bilo između početka i kraja tih faza, je ono o čemu bih da pričamo. Oba puta sam:

Pročitaj ceo post →

Nije nam (samo) Srbija kriva! #nijeNjuztekst

Dragi moji ljudi, pisala sam vam često, pisala dobro i uživala u tome. U poslednjih godinu dana – mnogo se radilo! Nedostaje mi pisanje i grize me savest da ne pišem o stvarima koje radim i iskustvima koja stičem. Al’ ne mili mi se da filozofiram. Da prepričavam (ino)strane blog postove, da pametujem nad dalekim i nama veoma bliskim „belim papirima“ iz Amerike, da lajem o kampanjama, političarima, ovima, onima i inima. Ne da mi se. Toga ima ionako previše i u štampi, a sad je preplavljen i internet; plan mi je da vam pišem o stvarima koje sam uradila i iskustvima koja sam stekla.

Svršeni glagolski oblik nedostaje u debatama kako u parlamentima, tako i na sastancima, u medijima, na twitapima. Sve je previše nesvršeno za moj ukus, pa ko velim da ja svršim neke dobre stvari pa da presečemo malo ovaj krug pucanja na glinene golubove ili pucanja u prave ljude pod lažnim izgovorima.

Pišem baš danas da vam se pohvalim i kažem:

Pročitaj ceo post →

Civilizacijska vrednost društvenih medija

Jovana ima 5 godina; rođena je u vreme drugometražnih crtaća sa fenomenalnom grafikom. Rođena je u vremenu u kojem se deca ne igraju na ulici kao mi nekada, u kojem se deca ne raduju retkim blokovima crtaća (u 7 i 15) kao mi nekada, u kojem su edukativni programi zamenjeni privatnim nastavnicima (od engleskog, matematike čak do muzičkog)… Jovana je moja mlađa ćerka.

Mi smo imali mnogo više. Teško mi je da im dočaram svoje detinjstvo i odrastanje. Mada, neuporedivo lakše nego li je to bilo mojim roditeljima. Deca sada sve što smo mi imali i voleli jednim klikom, već sa 3 godine, pregledaju na YouTubu. Baltazar, Linea, Snorkijevci (vodošnjurci), Put u središte zemlje, Muzički tobogan i nezaobilazni Branko kockica žive na Youtube, a ne samo u našem sećanju i neveštoj usmenoj interpretaciji klincima. Lično, uvek širom otvorenih očiju posmatram detalje odrastanja mojih roditelja: njihove rodne kuće, po neku retku staru igračku, upijam reči o njihovim igrama. Jer mi smo deo konteksta života i odrastanja naših roditelja, tako su i naša deca najbliže povezana sa utiscima, uspomnama i okidačima iz našeg detinjstav. Svi smo mi jedna divna bogata celina!

Danas je cela biblioteka poslednjih decenija na jedan klik od svih sadašnjih i budućih generacija.

Pročitaj ceo post →

Da li si dobar šef?

Koliko god da smo dobri pojedinačno, još bolji možemo biti u timu! Negde sam pročitala rečenicu da je timski rad dobar zato što uvek ima onih koji vole da rade one što ti ne voliš, a ne vole da rade ono u čemu si ti dobar. To je sinergija.

Dobar tim se kreira postepeno, razvija se i vremenom raste. Iako je svaki član važna karika – tim lider (The Boss), ipak nosi najveću odgovornost. A kako izgleda dobar šef?

Pročitaj ceo post →

Velike kompanije i društveni mediji – #tvitomanija

Stvari su se promenile na bolje. Čak i kod nas. Dijalog u društvenim medijima vodimo mi – individualni korisnici među sobom, ali su nam se pridružile i velike kompanije. Zašto je to važno?

Pročitaj ceo post →

Tajna uspeha?!

Miloš mi je davno rekao: „imaš potencijal! Ali, znaš šta mala, od 100% ljudi sa potencijalom njih 80% sa njim ništa ne uradi u životu!
Ta mi je rečenica istetovirana u mozak!

Kad si dobar – dobra građa, i dobiješ šansu, a sa njom ne uradiš ništa jako je loše. Lošije, mnogo lošije nego onima koji nemaju potencijal i nikada nisu dobili šansu!
A kako?

Pročitaj ceo post →

Vid’ DDj #1 [vlog via @Sivinjski]

Znanjem se proširujemo… produžujemo. Jao DA! Verujte! Osim na blogu, konferencijama, putem social media kanala u interakciji sam sa nekoliko izuzetnih mladih ljudi sa ovih naših prostora. Oni su ambiciozni, uporni i oh grrrrrrrrizu za znanjem! Nađu me kada sam online, pitaju, očekuju i baš rade! Baš rade… na sebi. A ja, presretna, dolivam sve što se iz mene preliva. I svi smo bolji. Iskreno, ja sam to što jesam zbog velikodušnosti brojnih onih koji od mene znaju više i koji su mi davali znanje u proteklim godinama!

Prilikom jednog takvog susreta, uz Dunav u mom Novom Sadu družili se Danijel Šivinjski i ja :) Pričali smo o znanju. Evo ga, prvi vid’ DDj na temu: Znanje je MOĆno!

Hvala Danijele na tome što me inspirišeš!

p.s. molim vas da otvorite teme i pitanja, stručne ili one koje se tiču ličnog razvoja i stavova i date nam ideju za neki naredni DDj vid’. Baš bih cenila inpute! Par tema smo već osmislili… uh nadam se da će ispasti ok.

DDj

Pročitaj ceo post →

Jao #tvrdokožac

Eto tako, zarobila sam se u oklop profesionalca. Posao, posao. Posebno na spolja. Sebi sam (sama) oduzela pravo da na ovom blogu pišem o osećanjima i temama koje me jedine suštinski sačinjavaju – ali, pa one nemaju mnogo veze sa ovim što radim.

Toliko sam puta svedočila metamorfozi iz čoveka u oklopnika. Gledala prijatelje koje posao samelje da postanu tvrdokošci. I mislila da se meni to ne može dogoditi.

Ali evo dokaza:

  • najveći broj linkova i konverzacija su mi – na temu posla
  • svi postovi na ovom mom samo mom blogu su – na temu posla
  • gotovo svi dnevni kontakti putem online kanala ali i mobitela su – na temu posla
  • gotovo sva moja putovanja su – na temu posla
  • 80% mojih misli su – na temu posla…

jaooooooo

Ma nije to! Nije to što vam pada na pamet… ono kao, pa normalno je, imaš fokus, tako treba da bude. Nije to! To nisam ja! Ja inspiraciju za posao crpim iz svoje unutrašnje harmonije… iz poezije, odnosa, osećanja. Nisam i ne umem da budem tvrdokožac! Koji vidi samo posao -> posao oseća! Posao se radi, a oseća se ljubav. Ima li i jedan dobar razlog da na ovom blogu ne pišem o Oskaru Vajldu, Ničeu ili Miki Antiću?! Mora li svako pisanje da ima tvrdi point kojim ja dokazujem (o Bože) kako sam „napredovala“ u razumevanju interneta od kojeg leb jedem?!

Nisam to ja :( Mene ne motiviše privid uspeha, bankovni račun i površni uticaj. Ja živim i radim zbog osećanja; posao se radi. Ljubav se oseća.

Zastala sam ovih dana; i tako zastanuta okrećem se oko sebe. Od negde vetar duva. Ali, osećam, od negde sija Sunce. Volim izazove, ali odbijam da izazivam samu sebe. Sa sobom želim sklad.

Eto. Jutro je. Prva smeno, dobro jutro! Ne dam ovo proleće! Buđenjeeeeeee!

Kada zastaneš, osećaš da si nešto izgubio, kada se uporno osvrćeš oko sebe tražeći TO, znaj da si zagubio sebe.

Ne traži se u prostoru ni vremenu. Tamo se nisi ni zagubio. Potraži SEBE tamo gde jesi. Unutra. Duboko iza ogledala. Ono što pronađeš, neće biti isto, ali jedino TO tražiš. TO je jedino što možeš da izgubiš. I ujedno, TO je sve.

Vaša & svoja DDj!

p.s. Ivane, hvala na pisanju. Pišeš da budiš.

Pročitaj ceo post →

Moj Mac – moj TOP partner ;)

E, šta ti je život.

Sreda. 9 ujutru. Prezentacija pred svim članovima Uprave klijenta (uključujući i predsednika). Izveštavanje o aktivnostima. Uuuuuuu. Elem, taman stigla šoljica mmmm toplog, sweet kapućina!

I, sve je bilo cool (osim hot kapućina) do momenta kada sam u svoj svojoj brzini prosula čitav sadržaj tog toplog napitka na keyboard! Ali čitav! Sve se sliva. Prezentaciju nemam nigde sem u Macu (dobro, not smart, ali eto), mojih pet minuta i muk!

I pazite ovo: podignem ga ja, okrenem onako šeretski, „otresem“ kapućino sa dva-tri žustra pokreta… prebrišem ubrusom keyboard… još uvek topao… i… nema se vremena, bez restarta: KRENEMO DALJE moj Mac & ja! :) Njemu ništa! Jao! Kako je to bilo šmekerski & super cool & super važno! Eh!

Šta reći.

:)

Upitah Luku prijatelja sa Mac Korisnika i Vukašina da li smo za servis moj TOP partner & ja… kažu ne bi bilo loše. Ali ipak: car je CAR!

Jao! #zaljubljena

Sad mi je malko lepljiv ali ima li šta loše u lepljivosti, osim samolepljivost!?

A, da inače o ovoj mašini je reč, i5 procesor.

Pročitaj ceo post →

Face the reflection & face the truth

Šta će nam narodi, kad imamo ljude! Mika Antić

2 grada, 10 autora, 10 nedelja, 10 foto tema & nijedna reč - opis je projekta Face the reflection koji mi je noćas predstavila Aleksandra (@zabamala).

Njena prijateljica Ana Dragić u SAD-u je upoznala devojku iz Prištine albanskog porekla. Prijateljstvo dve dame dotaklo je i never ending story naših prostora – odnose među narodima. Koliko sam razumela Aleksandru, ove dve devojke su pre svega osetile  da ljudi ovde & tamo; mladi ovde & tamo; studenti ovde & tamo imaju sasvim slične probleme, strahove, prilike i tuge. Ali reči često nisu od pomoći. Stoga su koleginice iz Beograda i Prištine naumile da iz dva grada u deset nedelja deset umetnika (po pet iz Beograda i iz Prištine) komuniciraja isključivo putem fotografija inspirisanih motivima iz njihovog neposrednog okruženja.

Pročitaj ceo post →
Strana 2 od 712345...→|